Srpske jedinice Naslovi iz rubrike

Milan Vukelić–Vukela, legendarni instruktor specijalne fizičke obuke


Naslovna fotografija

Objavljeno u rubrikama: Srbija Foto: specijalne-jedinice.com

Ime profesora Milana Vukelića zasluženo ima posebno mesto najpre u vojnim krugovima u našoj zemlji, ali i regionu. Tokom bogate karijere, profesor Vukela kako ga mnogi odmila zovu, svojim temeljnim pristupom dužnostima koje je obavljao, upornošću, a prvenstveno izuzetnim znanjem koje je rado delio, izgradio je ugled valjanog vojnika i vrhunskog instruktora specijalne fizičke obuke.

Početkom šesdesetih godina, mladi Milan je pokazivao veliko interesovanje za japansku kulturu, posebno za njihove borilačke veštine i sportove, kao i dugu ratničku tradiciju. Prema njegovim rečima, upravo ovo interesovanje imalo je velikog uticaja da i sam otpočne izučavanje borilačkih veština. Značajna godina je 1965. kada odlazi na školovanje u Podoficirsku školu u Sarajevu, gde prvi put počinje ozbiljnije da se bavi džudoom, u okviru džudo sekcije za pitomce, koju je tada držao Slavko Šepović, pitomac Vojne akademije, koji će u narednim godinama izgraditi reputaciju vrsnog padobranca. Po završetku trogodišnjeg školovanja, Milan Vukelić odlazi u Niš, gde zajedno sa Slavkom Šepovićem nastavlja usavršavanje džudoa, ali kreće i da se takmiči, kao član džudo kluba „Niš“. Prepoznavši primenjivost džudo tehnika, Vukela u okviru jedinice vojne policije u kojoj je bio raspoređen organizuje i vodi džudo sekciju.

„Izvršavanje operativnih zadataka iz nadležnosti vojne policije neretko je zahtevalo primenu fizičke snage, a ja, ne baš korpulentan, uspešno sam izlazio na kraj sa onima koji su bili sigurno snažniji od mene. To mi je samo davalo dodatnu motivaciju da uporedo vežbam džudo i džu džicu, da se konstantno usavršavam i da svoje znanje prenosim svojim vojnicima“, ističe profesor Vukelić.

U narednim godinama, velikim zalaganjem profesor Vukelić utiče na popularizaciju džudoa i džu džice, kako u vojsci, tako i u garnizonima službovanja, a kao klupski takmičar iskazivao je prisutnost, razvoj i primenu borilačkih veština u vojsci.

Tokom 1972. godine Milan odlazi u Pančevo na stručno usavršavanje u okviru Obaveštajno – bezbednosnog školskog centra – OBŠC, a treniranje džudoa nastavlja kao takmičar kluba „Dinamo“, gde će kasnije raditi i kao trener. Među predmetima koji su se izučavali u centru, važno je bilo i borenje koje se tada veoma intenzivno vežbalo, sa akcentom na tehnike triju veština: džudoa, karatea i džu džice.

„Srećom, imao sam vrhunskog trenera – predavača Milutina Pucarevića, koji nam je svoje bogato znanje valjano prenosio. Vremenom, shvatio sam da se vidim u ulozi instruktora – predavača u OBŠC, a da bih to ostvario bilo mi je potrebno još nekoliko godina upornog rada“, kaže profesor Vukelić. Sledi period u kojem Milan Vukelić vredno radi na stručnom usavršavanju, pa tako tokom 1977. godine postaje instruktor alpinističkog veranja. Usavršavanje nastavlja upisivanjem studija na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje, a potom na Višoj trenerskoj školi uspešno završava smer džudoa. Postao je i instruktor za rukovanje vatrenim oružjem, kao i instruktor praktičnog gađanja.

„Na osnovu tih stručnih kvalifikacija, kao i majstorskih zvanja „crni pojas 3. dan“ u džudou i „crni pojas 5. dan“ u džu džici, stekao sam dobru osnovu da ostvarim svoje ambicije u obučavanju pripadnika jedinica za specijalne namene vojske, policije, kao i stranih prijateljskih zemalja“, ističe Vukelić.

Karijera

Milan Vukelić je profesionalnu karijeru počeo kao vodnik i iskreno govori da njegova vojnička karijera nije bila impresivna, jer mu je uvek bilo bitnije šta i kako radi, a ne koji čin nosi. Ipak, Vukelić je jedan od retkih oficira bivše JNA koji je nosio sve podoficirske činove.

U okviru aktivne službe, profesor Vukelić je izvodio obuku pripadnika jedinica za specijalne namene dvadeset sedam godina, u okviru kojih je oko šest godina izvršavao i operativne zadatke iz nadležnosti vojne policije, kontraobaveštajnog rada, kao i obezbeđenja visokih vojnih rukovodilaca i objekata od posebnog značaja.
Tokom službovanja profesor Vukelić je organizovao i izvodio kurseve specijalne fizičke i osnovne protivterorističke obuke pripadnicima ranije 72. specijalne brigade, zatim 63. padobranske brigade, kao i elitnim „Kobrama“. Takođe, imao je čast i da obučava prvu generaciju pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice – SAJ, a u više navrata je izvodio obuku i pripadnicima oružanih snaga onih zemalja sa kojima je tadašnje državno rukovodstvo ostvarivalo prijateljske odnose. Posebno zadovoljstvo za profesora bili su kursevi organizovani timovima pratilaca šefova država, kao što su bili Moamer El Gadafi, Sadam Husein, kao i Robert Mugabe. Po odlasku u penziju kao kapetan prve klase, Milan Vukelić je u narednih nekoliko godina povremeno izvodio obuku pripadnika vojnih formacija koje su obučavale operativni kadar u OBŠC, a u periodu 1996-1998. Tokom 1998. godine profesor Vukelić je izvodio kurseve specijalne fizičke i protivterorističke obuke studentima VŠUP u Zemunu u Beogradu. Obučavao je i pripadnike jedinice Vojske Republike Srpske „Vukovi sa Drine“ u Kozluku, odnosno Zvorniku. Tokom 2005. i 2006. godine održao je više kurseva specijalne fizičke obuke pripadnicima 72. specijalne brigade, kao i današnjih elitnih formacija Vojske Srbije, Specijalne brigade i Bataljona vojne policije specijalne namene „Kobre“. Tokom više od tri decenije rada sa specijalcima iz različitih bezbednosnih struktura, preko Vukelinog tatamija prošlo je više od 4000 pripadnika, od kojih najveći procenat, naravno, čine srpski elitni vojnici.


Tokom bogate karijere profesor je imao zadovoljstvo da radi sa velikim imenima iz svoje profesije. Foto: Milan Vukelić

„Posebno zadovoljstvo u radu sa našim specijalcima činilo mi je saznanje da su to odabrani ljudi, visokomotivisani i prave bio – mašine, da mnogi od njih svakodnevno izvršavaju veoma važne zadatke, što je povlačilo i moju veliku odgovornost kao njihovog instruktora. Mogu slobodno reći da mi je ta odgvoronost uvek predstavljala i zadovoljstvo i izazov. Moji vežbači i ja smo često imali skoro isti motiv, a to je želja za samodokazivanjem. Od njih sam uvek tražio maksimum, a oni su mi uvek dokazivali da su bili spremni na to“, seća se profesor Vukelić.

Tokom održavanja kurseva profesor je uvek tražio visok nivo discipline, koji se i očekuje shodno specifičnim sadržajima treninga, a koji je istovremeno i faktor umanjivanja mogućnosti povređivanja. Ipak, s vremena na vreme profesor je znao da prekine trening rečima „Popravi kimone i pojaseve, a ti Škrbiću ispričaj nešto zanimljivo!“[1]

Od ukupnog broja profesorovih vežbača, veoma veliki broj je uspešno završio obuku, a odustajanja su u skoro svakom slučaju bila usled povređivanja. Ovo pričinjava veliko zadovoljstvo Vukeli, ali ističe da su tome najviše doprineli upravo njegovi učeniici – natprosečno sposobni specijalci, koji se ni u čemu ne štede. „Sa ljudima takvog kalibra je pravo zadovoljstvo raditi i saosećati sa njihovim motivima i potrebama“, kaže profesor.

Kada je bilo najteže, profesor ih je terao da ponavljaju moto „Ja moram, ja mogu, ja hoću!, ili slogan proslavljenog Srbskog vojvode Živojina Mišića: “Ko sme taj može,ko ne zna za strah taj ide napred“.
Sumirajući bogatu karijeru, profesor bez imalo neodlučnosti ističe da bi istim putem ponovo išao: „Kada ceo radni vek provedete obučavajući pripadnike najelitnijih formacija vojske i policije, sa pravom osećate ponos što ste radili sa elitom i pripadali eliti. Čovek oseti veliko zadovoljstvo kada ga ponekad prepoznaju i mlađe generacije, sa kojima nije radio, što znači da je ostavio neki trag iza sebe.


Detalji sa demonstracije primenjenog borenja tokom "Vidovdanskog sabora srbskih vitezova". Foto: specijalne-jedinice.com

Ponosan sam što sam pred odlazak u penziju kao svog zamenika odabrao izuzetnog čoveka i velikog stručnjaka, profesora Dušana Jakovljevića koji je sada instruktor specijalne fizičke obuke u elitnim „Kobrama“. Sa njim, pored velikog i iskrenog prijateljstva, ostvarujem i stručnu saradnju kad god se za to ukaže potreba“.

Kao krunu profesionalnih rezultata, profesor Vukela ističe knjigu „Specijalno fizičko vežbanje“, čiji je autor i koja je izdata u dva izdanja. Inspiraciju za pisanje dobio je upravo od svojih vežbača, a značaj ove knjige je u tome što pored džudoa, karatea i džu džice detaljno opisuje oblast specijalnih oblika veranja, koje je profesor Vukelić transformisao iz oblasti alpinističkog veranja. Drugi deo knjige odnosi se na orijentaciono kretanje specijalne namene, koje je zahvaljujući velikoj upornosti Vukelića postalo sastavni deo planova i programa obuke jedinica za specijalne namene. Da je to bio pravi potez, svedoči činjenica da je sredinom osamdesetih godina jedna generacija srpskih „Kobri“ prvi put prošla obuku iz ove oblasti, da bi na narednom državnom prvenstvu pripadnici ostvarili odlične pojedinačne i ekipne rezultate. Orijentiring je postajao sve popularniji u godinama koje su dolazile. Značajno je spomenuti i DVD film „Put do specijalca“, čiji je idejni tvorac i realizator bio profesor Vukelić.

Pred sam odlazak u penziju desio se događaj koga se Vukela danas rado seća, iako je mogao stradati tom prilikom. Krajem aprila 1994. godine profesor Vukelić je sa grupom od oko 60 specijalaca izvodio vežbu „Napuštanje helikoptera „Mi-8“ pomoću veračkog užeta i „osmice“, dok helikopter lebdi na visini od 30 metara“. Realizaciju vežbe propratila je ekipa „Zastava filma“. Pred pripremu za skok stilom „pauk“ Vukela je prevideo osiguranje garabina[2] za koji je bila zakačena „osmica“; garabin se pri skoku otvorio i uže je izletelo iz ruke, usled čega je profesor padao slobodnim padom ka tlu, da bi na visini 5-10 metara Vukelić uspeo da uhvati rukom uže, pa tako nogama i leđima udari u tlo. Srećom, ostao je nepovređen, a većina specijalaca, uključujući i kamermana, videli su pad.

Jedan od specijalaca je tom prilikom rekao: „Je l’ ovaj Vukela lud, hoćemo li i mi morati tako?“ Na sve to, ubrzo prilazi i kamerman koji izjavljuje: „Profesore, išli ste tako brzo, da sam vas na kratko izgubio iz kadra, morate ovo ponoviti još jednom“.
Četiri godine kasnije, seća se Vukela, u vreme izvođenja obuke „Vukovima sa Drine“, tadašnji komandant jedinice „Legenda“ želeo je da iznenadi Vukelu i njegove vežbače, iznenadnom proverom u otežavajućim uslovima – elementi urbanog veranja na višespratnici. Provera je izvedena na tzv. „Zmajevcu“, najvišem soliteru u centru Zvornika, a profesor kaže da je to „bila za „vukove“ i mene motivacija i izazov. Dok je novinarka sa mnom na vrhu solitera radila kratak intervju, momci su samostalno izvodili određene tehnike visokog rizika, a ja sam bio spokojan, verujući u njih, jer sam ih veoma dobro upoznao i bio siguran da oni sve to mogu izvesti samostalno, bez moje asistencije“.

O pozivu instruktora specijalne fizičke obuke

Prema mišljenju Vukele, instruktor mora biti pre svega potkovan znanjem iz oblasti u okviru koje izvodi obuku. Ovo najpre znači da ima zvanje majstora iz 1-2 borilačke veštine, ali i da poznaje bar osnovne tehnike drugih. Profesor Vukelić smatra da specijalizacija treba da bude uska i što detaljnija, te da izučavanje većeg broja veština, prema njegovom iskustvu ide na uštrb kvaliteta znanja,jer veoma je teško da instruktor bude vrhunski majstor na primer u 5 borilačkih veština. Zatim, instruktor mora „sazreti“ u ovoj oblasti, kroz takmičarski i/ili trenerski staž, što Vukela uobličava u motou „Teorija je pusta bez prakse,a praksa neproduktivna bez teorije”. Takođe, veoma je važno da se u procesu obučavanja pripadnika elitnih jedinica instruktor vodi principom praktične primenljivosti, što znači da mu moraju biti poznate vrste operativnih zadataka za koje se pripadnici specijalizuju. Ukoliko sadržaj kursa nije prilagođen potrebama pripadnika koji se trenutno obučavaju, onda svi u stvari tada samo troše vrme. “Primera radi, pripadnicima protivterorističkih jedinica uglavnom su potrebne ofanzivne tehnike, što bi značilo da prilikom obučavanja ovih, instruktor treba akcenat da stavlja upravo na napadačke tehnike, iako svaki kvalitetan kurs treba da ima i opšti deo, koji je potreban svim strukturama”. U okviru svakog kursa instruktor mora težiti individualnom pristupu vežbačima, jer nijedan nije isti, bez obzira na nivo prethodne obučenosti. Kroz zajedničko vežbanje, instruktor mora upoznavati vežbače kako bi podrobnije saznavao njihove potrebe i time proces obuke dodatno prilagođavao i učinio ga efikasnijim. Instruktor mora uvek imati odgovore na sva pitanja vežbača, mora izgraditi autentičan stil vođenja obuke i biti ubedljiv prilikom demonstracije tehnike. Svaku radnju treba da demonstrira prvi, jer samo na taj način može ostvariti autoritet među vežbačima. Dodao bih da ne sme biti stereotipan i da uvek treba da izvodi istraživanja, a da rezultate koristi radi unapređivanja obuke”.

Značaj specijalne fizičke obuke za obuku i svest pripadnika

Danas je izučavanje borilačkih veština i sportova skoro praksa bez izuzetaka u jedinicama za specijalne namene, kako vojnim, tako i policijskim. Osim održavanja i podizanja nivoa borbene osposobljenosti, izučavanje borilačkih veština i usavršavanje u ovoj oblasti u velikoj meri utiče na razvijanje psihofizičkih i psihomotornih sposobnosti, a na planu volje vežbači stiču i razvijaju hrabrost, samopouzdanje, jačaju timski rad, spremnost za prihvatanje rizika i izazova, snalaženje u problem - situacijama, brzo odlučivanje i dr.


Detalj sa prikaza primenjenog borenja pripadnika tadašnje 72. specijalne brigade u Vršscu 1999. godine. Foto: Milan Vukelić

„Stavimo se u ulogu pripadnika jedinice za protivteroristička dejstva koji treba da izvrši zadatak u veoma složenim uslovima. Ukoliko je pripadnik nedovoljno utreniran, biće nesiguran pri izvršavanju zadatka. U takvim situacijama često, usled nabujalih emocija, pre svega straha, dolazi do prekoračenja službenih ovlašćenja, najčešće prilikom procene ostvarenosti uslova za upotrebu vatrenog oružja kao sredstva prinude, jer pripadnik nije dovoljno obučen za primenu fizičke sile[3]. Izučavanjem borilačkih veština pripadnik razvija veru u sebe i u svoj tim u okviru kojeg interveniše. Ovo istovremeno znači i da ceo tim mora biti dobro utreniran, a pojedinac koji to nije, predstavlja najslabiju kariku i time ugrožava ceo tim“. Tokom rada sa pripadnicima, profesor Vukelić se trudio da podstiče i dodatno razvija pozitivne moralno – voljne osobine, a među njima, za Vukelu posebno mesto svakako ima istinski patriotizam: „U toku obuke specijalaca, a posebno prilikom javnih prikaza i druženja sa građanima bio sam u mogućnosti, i to uvek koristio, da podstaknem specijalce da iskazuju svoja patriotska osećanja, koja građani uvek prepoznaju i pozdravljaju“.

Poruka

Profesor Vukelić smatra da Republika Srbija i njeni građani treba da veruju u srpske specijalce, koji su svoj život i svoju volju posvetili njihovoj zaštiti. Ohrabrujući ih da se konstantno usavršavaju i da stalno postavljaju nove izazove, zahtevnije od prethodnih, legendarni Vukela poručuje srpskim specijalcima da „... budu bolji sutra nego što jesu danas, a da kada zatreba budu najbolji!.

Mladim građanima poručuje da se batale ulice, narkotika, nikotina i alkohola i da se okrenu sportskim salama i terenima, gde će vežbati sa svojim zdravim vršnjacima i da, ukoliko imaju želju, počnu da grade svoj put do specijalca.

[1] Reč je o Želimiru Škrbiću, današnjem pukovniku policije Republike Srpske, koji je među kolegama poznat i po odličnom smislu za humor.
[2] Metalni prsten izduženog oblika koji se koristi za spajanje užeta sa klinom, vezivanje užadi, lestvica i slično.
[3] Podrazumeva skup tehnika iz domena borilačkih veština koje se legitimno primenjuju u uslovima koji se u zakonu predviđaju za institute nužne odbrane ili krajnje nužde.

Tekst je autorsko delo administratora sajta. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole administracije, podložno je tužbi.

© specijalne-jedinice.com | Sva prava zadržana | Pravila korišćenja