Oružani sukobi na Kosovu i Metohiji Naslovi

Kako i zašto smo izgubili rat na
Kosovu i Metohiji


Naslovna fotografija

Objavljeno u rubrikama: Oružani sukobi na KiM Foto: MoD R. Srbije

Tekstovi iz ove rubrike autorsko su delo veterana Posebnih jedinica policije, čija je želja da svoja iskustva i mišljenja podeli sa posetiocima sajta.

Problem Kosova i Metohije je problem još iz vremena mnogo pre Slobodana Miloševića. Sukob širih razmera sa šiptarima je bio neizbežan iako smo mi tu donekle krivci. Kuvanje je počelo već štrajkom rudara u rudniku Trepča ali to je bilo normalno, jer su oni uvek dizali neke bune koje je narodna milicija brzo gušila. Srbija odnosno SRJ je, po mom mišljenju, pogrešila što je pitanje Kosova i Metohije ostavila da rešava na kraju, tj. posle Hrvatske i BiH. Oduvek je pravilo da ukoliko krećeš da rešavaš probleme svog naroda izvan okvirnih granica svoje zemlje prvo zaštitiš leđa i osiguraš se da ti u matici neće doći do problema. Mi to nismo uradili već smo rešavali probleme Srba u Krajini... Potpuno smo zanemarili probleme Srba na Kosovu i Metohiji.

Šiptari su u to vreme, početkom devedesetih, imali dve struje:

1. Struju Ibrahima Rugove, koji se zalagao za nenasilno otcepljenje, bio protivnik oružane pobune jer je bio svestan da su inferiorni i imao je ogromnu podrsku u narodu.

2. Struju militantnih šiptara pre svega iz Dreničkog okruga, koji je oduvek bio riznica balista i krvoloka. Oni su imali u to vreme mizernu podršku i njihov se uticaj rastezao samo u rejonu Lauša-Likova-Drenovac-Prekaze, znači samo u pojedinim delovima Drenice.

Oni su u to vreme bili po državu potpuno bezopasni, bez velike podrške praktično banda drumskih razbojnika koje je vršljala i harala tom nekom svojom hajdučijom. Napadali su patrole policije, presretali civile srpske nacionalnosti, pljačkali, ali bili su daleko od nekog faktora koji je mogao da pokrene oružanu pobunu u Pokrajini. Čak štaviše, u to vreme nisu imali ni podršku samih šiptara sa Kosova i Metohije ,a ni samog Rugove, koji je za šiptare bio bog u to vreme.

Ali...

Oduvek se zna da se iz malog problema ukoliko se ne reši odmah i na vreme izrode velika sranja. Kancer ako ne odrežeš odmah on se širi i na kraju je prekasno za intervenciju odnosno ona više nema efekta. Mi nismo reagovali na vreme. Srpski su zvaničnici potcenjivali sam problem a i nisu shvatili moć koju imaju mediji.

Srbiji je već pre početka sukoba u Hrvatskoj stigla ponuda od jedne od najboljih propagandnih firmi iz SAD da njihovi stručnjaci za prezentaciju i "spin" eksperti preuzmu kompletnu propagandnu mašineriju i svetu plasiraju informacije vezane za dešavanja u SFRJ i ulogu Srbije u tome. Cena usluge je bila 18 miliona dolara.
Srbija je tu ponudu odbila uz uverenje da nama to nije potrebno jer smo mi Srbi pravedan narod koji se bori za istinu i pravdu a da je Bog uvek na strani pravednih.

Samo smo zaboravili kod tog odbijanja dve bitne stvari. A to su:

1. da se istina plaća i da pravda uvek ne pobeđuje,
2. da je Bog vrlo visoko.


Usluge te firme su oberučke prihvatili prvo Hrvati, a potom i muslimani, a mi smo zauzvrat dobili, prvo Vukovar, a potom i Markale i za "grande finale" i Srebrenicu. Srbija je bila medijskim spinovanjem satanizovana, a Srbi prikazani kao zločinci.

Greška #1

Za to vreme Adem Jasari iz Donjih Prekaza hajduči po Drenici i unosi nemir među Srbe. Slobodan Milošević je na sastanku kabineta 1996. godine, kada je na prostoru Drenice delovalo oko 50 ili 60 hajduka Adema Jasaria, sakupio sve glavne oficire javne i državne bezbednosti i Vojske Jugoslavije i naredio Radovanu Stojčiću-Badži da se napravi operativni plan i da se u roku od 7 dana taj nered počisti. Sluzba DB je već tada raspolagala informacijama da će da se desi slom štedionica u Albaniji i da će tamo da izbije haos iz kojeg će da krene oružje na Kosovo i Metohiju. Predloženo je bilo da VJ zatvori granicu sa Albanijom u momentu kad počnu nemiri tamo i da se uvede čak i "mrtva straža" [1] i tako spreči unos oružja i sam ulazak militantnih terorista. Predlog DB je odbijen, jer, navodno, to nije bilo politički zgodn,o a naredba Slobodana Miloševića Badži da reši klan Jasari je poništena iduće jutro. Zašto i iz kojeg razloga niko ne zna.

Greška #2

Period od 1996. do početka 1998. je period u kojem je Slobodan Milošević radi na ubeđivanju bosanskih Srba da prihvate Dejtonski sporazum, a zahvaljujući ulozi u oslobađanju francuskih vojnika zarobljenih od strane VRS, simbolizovao zagovornika mira na Balkanu. Odnosi sa Zapadom su bili dobri a i sam State Department je tu Jasarijevu bandu koja se polako uvećavala posle 1996. stavio na spisak terorističkih organizacija. Tada je to trebalo da se iskoristi. Ali nije.

Adem Jasari je bio školski profesor, i za razliku od ostalih čobana, nije bio glup. On je bio svestan da nema podršku građana koji žive na Kosovu i Metohiji za oružanu pobunu i da je Rugova glavni i da njegovo hajdučenje neće moći još dugo da traje. Kako je sa bratom Hamzom i svojim klanom od 1994. ubio više pripadnika policije, bio je svestan da je praktično mrtav čovek i da ukoliko nešto ne preduzme samo je pitanje vremena kada će da bude neutralizovan, i to bez da je postigao išta u svojoj borbi. Zato se odlučuje na radikalan plan i 1998. napada policijsku stanicu u Srbici gde u sukobu ginu četiri pripadnika policije i 15-20 terorista. Adem Jasari je znao da je tu prešao liniju i da će Srbija da reaguje. To je i čekao. Odlučio je da žrtvuje i sebe i brata i ceo klan Jasari sa decom i ženama da bi na noge digao celo Kosovo i Metohiju. Procenio je da će, izrevoltirani stalnim napadima na civile i terorom i ubistvima policajaca, snage policije da regaju energično, bezobzirno i brutalno. Bio je u pravu. Marta 1998. je policija opkolika kulu Jasari u Prekazama, ponudila rok za predaju i evakuaciju civila, na šta je Jasari odgovorio otvaranjem vatre na bezbedonosne snage. Odgovor bezbednosnih snaga bio je silovit i brutalan, rezultujući pedeset i četiri poginule osobe uključujući žene i decu porodice Jasari. To je bila šibica koja je zapalila Kosovo i Metohiju i Adema Jasarija uzdigla, od potpuno beznačajnog teroriste u očima velike većine šiptara, u legendu.

Da li je odgovor policije bio ispravan i očekivan? Svakako jeste, ali je stvar izvedena na, po mom mišljenju, pogrešan način. Usled toga je Jasari postao mučenik i heroj i ogroman deo šiptara je odustao od Rugovine nenasilne politike prešao u oružanu pobunu.

Greška #3

Država je u sam sukob ušla potpuno nespremna. Policija nije bila osposobljena za operacije te vrste. Srbija je imala početkom 1998. oko 5000 pripadnika PJP, sa rezervistima oko 7000, kao i dve specijalističke formacije. Jednu resora Javne bezbednosti-SAJ,, a drugu resora Državne bezbednosti-JSO. Vojska je, imajući u vidu tadašnja ustavna ograničenja, imala iste probleme, jer nije imala kadar koji je bio osposobljen da efikasno izvodi antiteroristička dejstva. Specijalistička komponenta u tom periodu nije bila dovoljno razvijena. Dodatno, oprema, kako VJ tako i policije, nije bila adekvatna za zahteve na terenu. Sama terenska izvedba je bila loša i nekoordinirana i radila se po već viđenom sistemu "kreni-stani, osvoji pa se povuci".

Nismo shvatili da pred kraj 20. veka ne možete da razbijate bandu terorista 6 meseci rušeći sve pred sobom. Ovo pogotovu kada imate nalepljenu etiketu Srebrenice i Vukovara. Sve ovo je trebalo da se rešava brzo i u roku mesec dana. Brutalno i surovo ako treba, ali munjevito. Jer, što više otežete veća se medijska prašina diže. Šiptari su koristili medije. Zapucaju na policiju, zatvore cestu, napadnu varoš a mi odgovorimo silovito ,srušimo selo, proteramo ljude i nastupa humanitarna katastrofa i prekomerna upotreba sile.

Dozvola vrha države de ferifikatori misije OEBS pod vođstvom američkog čoveka za prljave poslove, Viliama Vokera, uđu na Kosovo i Metohiju je, po mom mišljenju, bila početak kraja. I to iz dva razloga:

1. bande OVK su u junu bile razbijene i falio je samo završni udarac, poput napada na Jablanicu i potpunog uništenja terorista u rejonu Metohije,
2. Viliam Voker je čovek koji je bio zadužen da iscenira rat na nekom području.

Nadimak mu je bio "Krvnik Salvadora" jer je odgovoran za stravičan zločin u Salvadoru koji je organizovan sa njegovim znanjem i on je zaštito učinioce. Takvom čoveku, za kojeg se zna da je američki čovek za prljave poslove, dozvoliti da vodi jednu misiju čiji je zadatak da nadgleda i objektivno izveštava SB UN je potpuni debilizam i to je bio katastrofalan potez države.

Zadatak Vokera je bio da postepeno oprema i priprema teroriste: u javnosti da plasira priču o prekomernoj upotrebi sile bezbednostnih struktura, da opominje na humanitarne posledice dejstava policije i vojske... i da čeka... Da čeka pogodan trenutak kada svetska javnost već stvori sliku o zlim Srbima i jadnim šiptarima, pa da iscenira jedan masakar tipa Srebrenice koji će biti okidač za već davno planiranu intervenciju SAD, pre svega i NATO, na SRJ. Dočekao je. Desio se Račak. Od tog dana je sve bilo jasno. Konferencija u Rambujeu je bila obična farsa gde su bili postavljeni takvi uslovi za koje je bilo jasno da ih nijedna država u svetu, koja ima barem zrno ponosa, ne može prihvatiti.

Rat je bio neminovan

Srbija taj rat nije mogla nikako da dobije. Da mala Srbija ostavljena sama i bez ičije pomoći pobedi 19 najmoćnijih zemalja sveta bila je iluzija.
Sama izvedba srpskih snaga je, za razliku od dešavanja u miru, ovoga puta bila dobra. Odabrana je prava taktika. Policija je počela da proteruje šiptare sa Kosova i Metohije, a VJ je pametnim razmeštanjem tehnike potpuno obezvredila sam učinak bombardovanja. U prvom mesecu agresije je preko 600 000 šiptara proterano sa Kosova i Metohije u Makedoniju i Albaniju i to je pretilo da poruši i onako krh balans u regionu. NATO se našao u problemu jer je u agresiju krenuo da spreči humanitarnu katastrofu a sad ta katastrofa poprima neplanirane razmere. Zato su postali nervozni i krenulo je bombardovanje svega i svačega po SRJ. Sama agresije je imala tri faze:

-u prvoj su gađani samo vojni i policijski ciljevi,
-u drugoj su gađane fabrike, mostovi,
-u trećoj gađani izrazito civilni ciljevi.

Alijansa je računala da će SRJ da popusti posle maksimum mesec dana, a kako se sve zavuklo već u treći mesec, postajali su sve nervozniji. Broj je izbeglica rastao, civilnih je žrtava bilo sve više i više, greške su bile sve učestalije, protesti po gradovima u svetu su bili sve veći, a javnost u pojedinim zemljama sve ogorčenija.

Da napadi iz vazduha ne donose adekvatan rezultat bilo im je jasno. Zato su pokušali kopnenom invazijom u proleće 1999. u rejonu Paštrika i Košara. Namera je bila da redovna vojska Albanije, kao i plaćenici iz raznih zemalja, potpomognuti specijalnim jedinicama zemalja NATO i uz podršku artiljerije i NATO avijacije, probiju liniju odbrane duž granice, spuste se u Metohiju i spoje sa Jablaničkom grupom OVK, stvore koridor po kojem bi NATO uveo tehniku i odrezao Prištinski korpus od pozadine i prisilio ga na predaju. Da je to prošlo to bi bio slom VJ, jer je Prištinski korpus bio i tehnički i ljudstvom najjači od svih u VJ. Kapitulacija bi bila neizbežna.

Pošto su tu odbijeni, a plan im u potpunosti propao, našli su se u problemu-šta sledeće činiti:

-da nastave bombardovanje koje ne donosi nikakav učinak već samo uzburkava svetsku javnost,
-da pokrenu kopnenu ofanzivu i rizikuju da radi vremena, jer se bližila jesen, zapadnu u probleme i pretrpe ogromne žrtve,
-da se povuku i priznaju poraz što bi značilo i kraj NATO,
-da potraže kompromisno rešenje po kojem će nešto ponuditi i SRJ da na to pristane a i da oni uđu vojno na Kosmet i tako barem prividno prikažu pobedu.

Krenuli su pregovori u Kumanovu na kojima su predsednik Klinton i administracija SAD zagovarali potpunu kapitulaciju SRJ: povlačenje VJ i policije i razmeštanje snaga pod komandom NATO na Kosovu i Metohiji. Naravo, to je odbijeno, pre svega iz dva razloga:

1. Snage srpske vojske i policije, raspoređene na terenu bile su svesne da im NATO u tom momentu nije vojno mogao ništa i da ukoliko hoće da ih pobedi mora kopneno da uđe. Na ruku nam je išlo i vreme, a i procene da bi žrtve na strani NATO bile 65000-75 000 vojnika, što je za njih bilo neprihvatljivo,
2. Tadašnja vlada to nije ni smela a ni mogla da prihvati, jer kako bi rukovodioci objasnili narodu da, posle skoro tri meseca rata, prihvatamo skoro identičnu ponudu koju smo u startu odbili.

Pregovori su prekinuti i bombardovanje je nastavljeno. Tada na scenu stupaju Francuzi i predsednik Francuske. On je prema Miloševiću osećao nekakav dug zbog francuskih vojnika u BiH i odlučio je da deo tog duga vrati. Francuska je tražila da SAD odustanu od zahteva iznetih na prvom sastanku, zapretivši da će se, ukoliko SAD ostanu pri tome, povući iz svih operacija nad SRJ. To Klinton nije mogao da dozvoli jer bi to urušilo koheziju u samoj Alijansi, koja bi zapala u još veće probleme. Tako je dobijena rezolucija "1244" UN, koja je svakom davala privid pobede.

Nama: povlačenje sa svim naoružanjem i sa uklanjanjem svih spornih tački iz ultimatuma u Rambujeu, te garantovanje da će Kosovo i Metohija biti pod upravom UN, ali u sastavu Srbije, kao i da se SRJ garantuje teritorijalni suverenitet i nepovredivost granica. Kosovu i Metohiji i šiptarima se predviđa najširi mogući stepen autonomije, ali isključivo u sastavu SRJ odnosno Srbije. Njima: povlačenje naših vojnih i policijskih snaga sa Kosova i Metohije, ulazak njihovih vojnika u rejon, ali pod isključivom jurisdikcijom UN i SB, a ne NATO i EU.

Naravno, pošto su oni bili mnogo pametniji od nas, oni su u hodu menjali plan i učili na greškama, pa su vrlo brzo sazvali sastanak svih opozicionih lidera u zemlji i uz enormne količine upumpanog novca ujedinili opoziciju, čiji je jedini cilj bio da sruše Miloševića. Znali su da kada padne režim Slobodana Miloševića novopostavljena i dobro plaćena marionetska vlast u zemlji ima da završi posao oko Kosova i Metohije. To se nažalost pokazalo kao tačno.

[1] Fraza koja se upotrebljava za sistemske operativno-taktičke aktivnosti koje se izvode visokim intenzitetom na određenom području. Aktivnosti planiraju i izvode, po pravilu, elementi nacionalnog bezbednosnog sistema, a radi ostvarivanja pojačane kontrole kretanja ljudi, robe i drugih entiteta.

Tekst je autorsko delo veterana PJP. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole administracije, podložno je tužbi.

© specijalne-jedinice.com | Sva prava zadržana | Pravila korišćenja