Oružani sukobi na Kosovu i Metohiji Naslovi

Početak rata na Kosmetu i
deblokada Dečana


Naslovna fotografija

Objavljeno u rubrikama: Oružani sukobi na KiM Foto: crveneberetke.com

Tekstovi iz ove rubrike autorsko su delo veterana Posebnih jedinica policije, čija je želja da svoja iskustva i mišljenja podeli sa posetiocima sajta.

Rezultate u proleće 1998. imao je samo OVK: bilo je sve više pripadnika ove paravojne formacije i bili su sve aktivniji. Gotovo celokupno naoružanje kojim su raspolagali poticalo je iz Albanije. Tamo se, nakon sloma piramidalnih štedionica u leto 1996. država bukvalno raspala.

Iz vojnih skladišta i kasarni odneto je najmanje šest stotina hiljada različitih komada vatrenog oružja. Od jeseni 1997, OVK je organizovano prebacivao to oružje preko teško prohodnih planina na jugoslovensko-albanskoj granici.

U rano leto 1998. već je oko dvadeset pet hiljada pripadnika OVK položilo zakletvu. Oni su pod kontrolom držali ne samo mesta u kojima decenijama nije bilo organa srpske vlasti već i naselja iz kojih je policija bila prinuđena da evakuiše isturene stanice. OVK se širio po ruralnim delovima Kosmeta. Ući i izaći iz tih sela, pa čak otići i na lekarski pregled, bilo je moguće samo uz dozvolu lokalnih komandanata. Iz naselja u kojima je delovao, OVK je napadao komunikacije u nastojanju da zaustavi saobraćaj i tako izazove opštu paralizu Kosmeta.

Posledično, policija je na svim važnijim putevima postavila brojna uporišta i kontrolne punktove. Policajci i njihova vozila postali su tako meta svakodnevnih napada. U junu 1998. OVK je držao u okruženju pojedine srpske enklave. Posebno dramatično bilo je u Dečanima, na putu Peć-Đakovica. Ova varošica je danima bila u okruženju, bez struje i telefonskih veza, pretrpana izbeglicama iz okolnih srpskih sela.

Činilo se da je samo pitanje dana kada će OVK zauzeti enklavu. Deblokada Dečana i ovladavanje putem Peć-Đakovica počeli su u junu 1998. Prvi put je uz policiju u borbama u unutrašnjosti Kosmeta učestvovala i Vojska Jugoslavije. U toku teških borbi oko Dečana, Sjedinjene Američke Države i Evropska unija optužile su srpske vlasti za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu na Kosmetu. Po proceni Ujedinjenih nacija, u zbegovima je bilo bar šezdeset pet hiljada Albanaca. Upravo u ovom periodu udareni su temelji bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije koje će trajati sedamdeset osam dana.

Tvrdeći da će na Kosmetu nastupiti humanitarna katastrofa, NATO je rasporedio prve jedinice u Albaniji i Makedoniji duž jugoslovenske granice. U isto vreme, Kontakt grupa za Kosovo, sastavljena od velikih sila, zahtevala je od Beograda da omogući povratak izbeglica i povlačenje specijalnih jedinica u Srbiju. Na napade sve jače OVK, Kontakt grupa se nije obazirala. Gotovo očajnički, Milošević je molio predsednika Rusije Borisa Jeljcina za podršku.

Posle njihovog susreta 16. juna 1998, pokazalo se da Srbija nema nijednog saveznika vrednog pažnje. Milošević je u Kremlju prihvatio gotovo sve zahteve Kontakt grupe-od povlačenja policije i povratka izbeglica do nesmetanog kretanja zapadnih diplomata po Kosmetu. Još dok je Milošević leteo za Moskvu, NATO je materijalizovao pretnju intervencijom: osamdeset šest aviona iz trinaest članica Alijanse izvelo je nad Makedonijom i Albanijom veliki vazdušni manevar pod imenom "Odlučni orao".

Dan kasnije, Vojska Jugoslavije je odgovorila aero-mitingom na aerodromu u Batajnici. U martu 1999, za manje od devet meseci, većina ovih pilota susrela se iznad Srbije: eskadrila jugoslovenskih MiG-29, zrelih za generalni remont još 1996, poletela je protiv najmanje šest stotina borbenih aviona NATO. U isto vreme, dok su od Srbije zahtevali da povuče policiju iz pokrajine, američke diplomate susrele su se sa komandantima OVK. Najpre američki posrednik za Kosmet Robert Gelbard u Švajcarskoj, a potom i sam Holbruk, 2l. juna 1998. u selu Junik.

Osokoljeni američkom podrškom, sredinom jula 1998. komandanti OVK planirali su da zauzmu bar jedan veći grad na Kosmetu u nameri da se nametnu kao jedini legitimni albanski predstavnici. Na meti im se našao Orahovac u kome nije bilo ni garnizona Vojske Jugoslavije ni jače jedinice policije. Posle dvodnevnih borbi, združene snage Vojske i policije uspele su da ovladaju Orahovcem. Napad na ovaj gradić bio je ona linija koju OVK očigledno nije smeo da pređe. Uskoro se na sva njegova uporišta sručila opšta ofanziva srpskih snaga bezbednosti i Vojske Jugoslavije. Ispred srpskih snaga zajedno sa OVK povlačilo se i civilno stanovništvo.

UNHCR je saopštio da se tokom leta 1998. broj albanskih izbeglica popeo na više od dve stotine hiljada, od kojih se bar pedeset hiljada krilo po šumama.

Deblokada Dečana

Deblokada komunikacije Peć-Đakovica i samog grada Dečane je bio prioritet iz više razloga. Sam predsednik je tražio od snaga bezbednosti da se sve završi munjevito. Grad je bio u potpunom okruženju i braniocima je već ponestajalo municije, a veoma ugrožen je bio i sam manastir Visoki Dečani.

A kao šlag na tortu je i misija promatrača najavila da će da poseti reon Metohije i uveri se da naše snage navodno ne upotrebljavaju prekomernu silu i napadaju civilne objekte. Sam napad na Dečane je po mom mišljenju bio sinhronizovan sa stranim mentorima i trebalo je da pokaže da je OVK respektabilna vojna sila koja bez problema može da zauzme i drži u okruženju deo teritorije Kosmeta.

Da se napad sprema se znalo, ali kao po običaju smo reagovali kad je bilo već gusto i kad je sranje nastalo. Prvo je pokušano da se u Dečane probiju snage policije ojačane vojno-mehanizovanim jedinicama, ali je to zaustavljeno na ulazu u Dečane, gde su se teroristi dobro utvrdili. Iskopali su dobro postavljene rovove i utvrđene bunkere, a čak su i preko mosta koji vodi u Dečane postavili žice sa strujom i tako sprečili prolaz tenkova VJ.

Kad je komanda za Metohiju videla da je vrag uzeo šalu pozvani su pripadnici Jedinice za specijalne operacije-JSO, koji su već bili u stanju pripravnosti upravo radi Dečana. Traženo je da JSO skupa sa snagama Vojske Jugoslavije i Posebnih jedinica policije-PJP probije obruč oko Dečana, uđe u grad i u centru se spoji sa našim snagama oko policijske stanice i sa jednom svojom grupom koje je bila stacionirana u odmaralištu pokraj manastira, te iznutra očisti sam grad i stavi ga pod punu kontrolu. Za to vreme su ostale bezbedonosne snage imale zadatak da očiste samu komunikaciju i učine put bezbedan i barem prividno pod našom kontrolom za promatrače koji treba da prođu.


Pripadnici Jedinice za specijalne operacije-JSO. Foto: crveneberetke.com

Problem je nastupio jer sama JSO nije imala dovoljno pripadnika da uz čišćenje Dečana ulicu po ulicu i kuću po kuću drži i zaposeda očišćene položaje, te tako spreči da se teroristi vrate dok su ostale snage policije bile rasute u okršajima po celom Kosmetu. Pošto je bilo urgentno, postignut je dogovor da pripadnici JSO probiju prvu liniju terorista na ulazu u Dečane, uđu u grad i u centru se spoje, a da će im u ispomoć biti poslata dva odreda policije iz Beograda i Novog Sada.

E tu se pojavljuje novi problem. Naime, policijski odredi da bi stigli do Dečana moraju proći kroz Drenicu gde su teroristi opet aktivni jer naši oficiri nisu našli za shodno da u glavnim selima dreničkih terorista ostave snage, pa se znalo da čim primete policiju kako se klacka cestom ima da opletu po njima iz svega što poseduju. A to će usporiti i samo prebacivanje snaga a i samu operaciju čišćenja u Dečanima.

Borbe u samom gradu su bile teške i trajale su 4 dana. Teroristi su imali pomoć i stranih plaćenika i dobro su se utvrdili u samom gradu a i u prigradskim selima. Najveći teret same operacije su izneli pripadnici Jedinice za specijalne operacije koji su, iako umorni i pod velikim pritiskom i uz gubitke, uspeli da slome teroriste i u potpunosti ovladaju gradom. Za to vreme su pripadnici PJP i Specijalne antiterorističke jedinice-SAJ imali zadatak da odblokiraju komunikaciju, što je i učinjeno. Javljeno je u Beograd da su Dečani deblokirani, komunikacija očišćena i pod kontrolom i da strani posmatrači mogu da neometano prođu. Ipak, to nije bilo potpuno tačno. Linija komunikacije prolazi uz sam obod sela Prilep i taj deo nije bio pod našom kontrolom. Postavljene su bile barikade i iskopane rupe na putu a teroristi su oružjem ugrožavali taj deo. Nastala je panika jer je vrhu javljeno da je sve rešeno, a promatrači su idući dan imali da prođu tim delom.

Naravno, kestenje iz vatre su opet morali da vade pripadnici JSO koji su odradili i taj deo posla i tako završili samu deblokadu.

Tekst je autorsko delo veterana PJP. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole administracije, podložno je tužbi.

© specijalne-jedinice.com | Sva prava zadržana | Pravila korišćenja