Oružani sukobi na Kosovu i Metohiji Naslovi

Realne mogućnosti Srbije da
povrati Kosmet


Naslovna fotografija

Objavljeno u rubrikama: Oružani sukobi na KiM Foto: MoD Srbije

Tekstovi iz ove rubrike autorsko su delo veterana Posebnih jedinica policije, čija je želja da svoja iskustva i mišljenja podeli sa posetiocima sajta.

Ogroman je broj komentara i tekstova u kojima se poziva na vojnu akciju na teritoriji naše južne pokrajine Kosova i Metohije. Mnogi to priželjkuju a da nisu ni svestni šta takva akcija donosi. Šta je potrebno za to? Kako bi ona uopšte izgledala? Kolike su šanse za uspeh? Da li mi imamo resurse za to i kolike bi žrtve bile?

Velika je razlika između stanja na Kosovu i Metohiji sada i davne 1998. godine. Tu ne mislim samo na NATO i snage KFOR, već i na stanje na terenu. Godine 1998. je u Pokrajini bila i Vojska Jugoslavije i policija. U gradovima su živeli Srbi i Crnogorci koji su držali sve delove vlasti u pokrajini. U selima su bili Srbi. Imali smo u Pokrajini i službu Državne bezbednosti i službu Vojno-obaveštajne službe. U svakom većem gradu je postojala kasarna Vojske Jugoslavije i imali smo pokrajinske SUP, dok su u manjim mestima bili OU-SUP i odredi VJ. Srbi su bili posredstvom pokrajinskih odbora TO naoružani i bili su u stalnoj vezi sa glavnim regionalnim SUP. Kontrolisali smo granične prelaze sa Albanijom i Makedonijom dok je Crna Gora bila u sastavu SRJ. Na Kosovu i Metohiji je delovala 3. armija sa Prištinskim korpusom na čelu koji je bio i vojno i tehnički najjači korpus u zemlji. Oficiri tog korpusa su bili izuzetni stratezi koji su poznavali svoj posao, a ljudstvo je bilo maksimalno osposobljeno. Policija je pored glavnih pokrajinskih SUP imala u svakom zaseoku OU i bar jedan punkt. Kontrolisali smo bitne komunikacije u Pokrajini, pre svega Kosovska Mitrovica-Priština, Kosovska Mitrovica-Peć i Priština-Peć.

Teroristi, iako naoružani, nisu bili osposobljeni za obimnije akcije i zato su uglavnom razbijani. Čak i u tom stanju do ofanzive u leto 1998. mi nismo kontrolisali oko 45 % teritorije. Oružje je ulazilo na Kosmet preko Albanije i Makedonije, a postajali su i delovi gde srpska policija nogom nije kročila duže od 10 godina. Naš je narod bio povezan i mogao je da se po potrebi brzo organizuje.

Kakvo je stanje sada?

Danas imamo sever Kosmeta gde živi oko 60 000 Srba koji su povezani u 4 opštine i naslonjeni na Srbiju i koji mogu da se organizuju. Imamo i oko 100 000 Srba koji se nalaze u enklavama Metohije i koji su razbacani po teritoriji, okruženi šiptarima, nenaoružani i koji zavise isključivo od zaštite snaga KFOR. Danas nemamo jaku obaveštajnu mrežu na teritoriji. Ne kontrolišemo granice ni sa Makedonijom, Albanijom a više ni Crna Gora nije u sastavu države, već je kao samostalna država priznala nezavistnost Kosmeta. Danas su šiptari i opremljeniji i obučeniji za sukob nego 1998. Danas Srbija nema 3. armiju opremljenu kao 1998, a i samo brojno stanje aktivnih pripadnika VS je upola manje od tadašnjeg broja pripadnika samo Prištinskog korpusa. Policija nema dovoljno brojnu i opremljenu jedinicu koja bi mogla da zameni tadašnje odrede PJP.

Kako bi izgledalo čišćenje?

Da bi se pod potpuni pravni i teritorijalni suverenitet Srbije stavila južna pokrajina KiM, bilo bi potrebno odraditi mnogo stvari:

1. Momentalno zauzimanje i zatvaranje granica sa tri države koje su priznale državu Kosovo i u kojima živi veliki broj Albanaca, kako bi se sprečilo popunjavanje ljudstvom i tehnikom. Da bi se to izvelo VS bi morala da prođe kroz teritoriju gde mi ne kontrolisemo ni glavne komunikacije, ni gradove, ni sela, ni zaseoke. To bi moralo da bude urađeno munjevito, jer u suprotnom ako ne sprečimo pomoć sama akcija nema svrhu.

2. Uporedo sa napredovanjem vojske ka granicama policija bi morala da obezbedi i stavi pod kontrolu većinu komunikacija ili barem ključne delove istih, za početak. Bez kontrole komunikacija je nemoguće logistički pratiti udarne jedinice i snabdevati ih svim potrebnim za dejstvo.

3. Tek kada bi se obezbedile granice, zaštitile bitne komunikacije, onda počine još teži deo posla: čišćenje terena od oružanih bandi. Potrebno bi bilo krenuti od Jarinja pa čistiti svaki grad, selo, zaseok, šumu, klisuru i pri tome još ostavljati iza ljudstvo koje bi držalo pod kontrolom već očišćene delove. Sam teren je izuzetno težak za dejstvo i bez gradova koji su posebna priča. Teren Mokre gore, Čičavice, Prokletija, Rugovske klisure... Užasno težak za potpuno čišćenje i traži angažovanje značajnih ljudskih i tehničkih resursa.

Borba u urbanim uslovima je priča za sebe. Mnogi nisu ni svestni koliko ljudi je potrebno da se očisti jedna varoš poput Dečana, a da ne govorimo o gradu tipa Peć, ili Mitrovica, gde živi 30 000 ljudi i više i to uglavnom šiptara. Potrebno je očistiti grad od spolja ka unutra, što je mnogo teži posao, nego raditi obrnuto. Čišćenje ide ulicu po ulicu, kuću po kuću, sobu po sobu, a ti ljudi moraju biti osposobljeni za borbu u urbanim uslovima jer je ona specifična i zahteva drugačiji spektar veština od borbi u šumi. Neka neko zamisli koliko ljudi je potrebno da se prvo očisti grad od 50 000 ljudi sa svim prigradskim naseljima i selima a onda i taj grad i okolina zadrži, da bi se išlo dalje u čišćenje. Treba znati da je pravilo urbanog sukoba da napadač daje uvek više ljudstva od branioca.

Imamo li dovoljno kapaciteta?

Moje mišljenje je da Srbija u ovom momentu nema ni dovoljan broj ljudi za takvu akciju, niti imamo dovoljno naoružanja i opreme za takvu akciju. Za jednu takvu operaciju u kojoj bismo munjevito zauzeli granice i osigurali komunikacije, mi možda i imamo ljudstvo, ali u onom momentu kada bismo krenuli sa čišćenjem terena, našli bismo se u problemu. Samo jedna varošica proguta barem 500 ljudi da je očiste i obezbede, a kamo li veći grad. A onda treba ljude poslati u klisure i planine koje su ogromne i pune mesta za skrivanje. To već prelazi naše trenutno brojno stanje.

Drugi problem je vreme. Da bismo mogli adekvatno delati tehnikom, moramo iskoristiti period lepog vremena, negde od maja do septembra, i u potpunosti ovladati većinom teritorije, jer kad počnu kiše i sneg, putevi se pretvaraju u kaljuge i tehnika je onesposobljena.

Drugo je pitanje šta da radimo sa oko 1 400 000 šiptara u Pokrajini. Da ih ostavimo-ne bismo uradili ništa pametno, jer će se kad tad opet pobuniti. Da ih sve proteramo i pobijemo-ko bi nam dozvolio tako nešto u 21. veku u srcu Evrope. Dobili bismo goru etiketu od nacista, a političar koji bi to naredio stao bi uz bok Hitleru.

Da li oni koji pozivaju na tako nešto imaju barem predstavu koliko bi žrtava jedna takva operacija koštala našu stranu? Rekao bih da nemaju. Verujte, cifra bi bila ogromna.

Da li mi danas možemo da mobilizujemo barem 500 000 ljudi uz aktivne pripadnike policije i vojske? Čisto sumnjam da bi odziv bio toliki. A i da bude, kako poslati nekoga koji ima volju, a nema znanje u jedan urbani sukob protiv neprijatelja koji živi tu i poznaje svaki grm, kamen, rupu... Kolike šanse takav borac i pored sve svoje volje ima da preživi? Nezavidne.

A onda još i glavno-kako zaštiti onih 100 000 naših ljudi koji su okruženi šiptarima i nenaoružani kada krene sukob, a prvi će biti na udaru? Vrlo teško.

Moje mišljenje je da u ovom momentu, čak i da se ne umeša NATO, Srbija nema niti dovoljno ljudstva, niti dovoljno opreme, niti volje za takav rat.

Samo se jednom u istoriji desilo da su SAD priznale i oformile jednu državu,a kasnije to priznanje povukle. To je bio Južni Vijetnam. Cena za povlačenje SAD iz regiona je bila stravična: preko 2 miliona mrtvih južnih i severnih Vijetnamaca i oko 75 000 mrtvih američkih vojnika.

Tekst je autorsko delo veterana PJP. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole administracije, podložno je tužbi.

© specijalne-jedinice.com | Sva prava zadržana | Pravila korišćenja