U svetlu trenutno aktuelnih oružanih sukoba u svetu, iranski dronovi različitih namena su, uz turske, verovatno najpopularniji u medijskom prostoru, odnosno obaveštajno-bezbednosnim zajednicama i među vojnim analitičarima.

Današnji nivo razvoja iranskog programa izviđačko-borbenih dronova uopšte nije slučajan i rezultat je višedecenijskog razvoja u veoma specifičnim okolnostima, pre svega pri hroničnoj međunarodnoj izolaciji. Dodatno, za prilično iskrivljenu percepciju razvojnog puta iranskih dronova krivi su i zapadni centri uticaja i informisanja. Sledstveno, za pravilnije razumevanje današnjih uspeha iranske namenske industrije, potrebno je otići više decenija u prošlost, jer iako je iranski program dronova do nedavnio bio jedan od najmanje javno promovisanih, aktivan je preko 30 godina.

SKROMNI POČECI

Pregledom uporednih izvora, posebno zapadnih, može se primetiti forsiranje narativa da se ključni momenat za razvoj iranskih dronova vezuje za decembar 2011. godine, kada je američki dron futurističkog dizajna „RQ-170 Sentinel”, kojeg potpisuje kompanija „Lockheed Martin” pod javnosti do sada nerazjašnjenim okolnostima „sleteo” duboko u iransku teritoriju. Letelica je bila angažovana u okviru obaveštajnih aktivnosti američke Centralne obaveštajne agencije (CIA). Američki zvaničnici su, naravno, incident pripisali kvaru, dok je iranska strana tvrdila da je nad dronom namenski bila preuzeta kontrola, te je uspešno prizemljen.

Bez obzira na medijska prepucavanja, ne može se osporiti da je ovom prilikom letelica preuzeta u izuzetno očuvanom stanju, o čemu govori i činjenica da je iranska strana bila u mogućnosti da preuzme i reprodukuje video-snimak koji je kamera letelice napravila. Ono što ovaj događaj čini još značajnijim je i okolnost da je „RQ-170 Sentinel” u to vreme, verovatno, bila letelica sa najnaprednijom stealth tehnologijom. Nije realno objektivno proceniti u kojoj meri je ovaj događaj imao uticaja na razvoj iranskog programa dronova, jer, ukoliko je do prizemljenja došlo ciljanim dejstvovanjem, to onda asocira da je iranska strana u tom periodu raspolagala prilično efektivnim protivelektronskim kapacitetima, konkretno za borbu protiv dronova. Sa druge strane, ukoliko je do prizemljenja došlo usled kakvog kvara na letelici, sigurno se može istaći da je odlično stanje u kojem je letelica pronađena omogućilo da se njene tehnologije ispitaju i eventualno kopiraju.

Ipak, razvoj iranskog programa dronova seže osetno dalje u prošlost od ovog, nesumnjivo značajnog događaja i vezuje se za period 1980-1988, tj. period Iransko-iračkog rata. Više faktora — iznenadna iračka invazija, međunarodna izolacija i nemogućnost nabavke robe dvostruke namene iz inostranstva, poteškoće u vezi sa uvozom već kupljene opreme i dr — primorali su iranski režim da se okrene ubrzanom razvoju sopstvenih kapaciteta i sopstvene namenske industrije (što je doktrina aktuelna i danas), kako bi se u što manjoj meri oslanjao na strane izvore snabdevanja, posebno zapadne. Nezavidna ekonomska situacija primorala je iranski režim da forsira jeftinije alternative i razvija tzv. asimetrične strategije (na primer, usled nemogućnosti da se nadmeću sa moćnim američkim plovilima, iranske oružane snage su razvile pomorsku doktrinu koja se oslanja na upotrebu tzv. rojeva ili jata manjih čamaca različitih vrsta, poput torpednih), te je razvoj i uvođenje u upotrebu daljinskih upravljivih besposadnih letelica — dronova — bio logičan pravac.

Istorijski promatrano, Iran nije često bio inkubator novih tehnologija, ali je zato vrlo brzo prihvatao nove, posebno u vreme šiitskih lidera, za razliku od sunitskih koji su, po pravilu, bivali kritični prema novim tehnologijama. Na primer, Iran je među prvima prihvatio telegrafiju, pored SAD i Evrope.

U skladu sa tim, prva letelica, proizvod iranske namenske industrije, koja je imala skromnu primenu tokom iransko-iračkog sukoba bila je serija „Mohajer”, tačnije model „Mohajer-1”. Prototip letelice je razvijen tokom 1985. a prva terenska primena bila je iste godine, u okviru izviđačko-obaveštajnih aktivnosti — snimanja fotografija iračkih utvrđenih položaja, odnosno prikupljanja podataka radi sprečavanja upadanja u zasedu iranskih zemaljskih snaga. Misija letelice bila je, dakle, primarno izviđačko-obaveštajna, sa jednostavnom kamerom (fotoaparatom). Takođe, ovaj model je ujedno bio i prvi naoružani dron u iranskom programu. Iako upotreba ovih dronova nije bitnije uticala na tok rata, ova prva iskustva su postavila temelj daljeg razvoja iranskog programa dronova, posebno naoružanih, borbenih modela. Već naredne godine, 1986. počela je serijska proizvodnja sistema „Ababil-1”, koji je nadograđen značajnije tokom 1990, a prototip je razvijen još 1980. Terenska upotreba ove letelice bila je tada ograničena rasponom vidnog polja zemaljske stanice.

ALTERNATIVNI PUTEVI RAZVOJA

Januara 1984. godine američki Stejt department je zvanično označio Iran kao državu koja sponzorište terorizam, što je dovelo do dovelo do, pored ostalog, sankcija u sferi odbrambene industrije, odnosno protoka tzv. robe dvostruke namene, a Ujedinjene nacije su nametnule embargo na oružje u okviru Rezolucije 2231 iz 2015. godine. Pomenuta dva događaja su ujedno i dva spoljna faktora koja su umnogome uticala na dalje usmeravanje razvoja iranskog programa dronova. Sledstveno, za sve što „domaća pamet” nije bila u stanju da razvije, tražili su se alternativni putevi snabdevanja i komunikacije, preko dijaspore, pa do država poput Ujedinjenih Arapskih Emirata i Turske. Za dalji razvoj i modernizaciju programa dronova je veoma važno bilo, pored ostalog, organizovati razvoj i proizvodnju lakih pogonskih sklopova, pa je tako, na primer, još 2008. Stejt department upozorio da iranska kompanija „Qods Aviation Industry Company” pokušava da preko francuskih posrednika nabavi lake nemačke motore radi implementacije u iranski program dronova (slično tome, godine 2013. sprečen je navodno ilegalan izvoz kontingenta od 61 vazduhoplovnog motora iz Nemačke). I pored svih poteškoća, razvoj iranskog programa dronova išao je uzlaznom linijom, što je postalo očiglednije već tokom 2009. godine kada je promovisan prototip „Karrar”, zajedno sa još nekoliko sistema.

Pored prethodno pomenutih sistema, iranski program dronova uključuje ali se ne ograničava na letelice kao što su:

Fotros — borbena platforma vazduh-zemlja, kadra da nosi i laserski vođene rakete „Sadid-1”. Letelica je prvi put promovisana tokom 2013, sa istrajnošću leta od približno 30 sati i za koju iranski zvaničnici tvrde da ima operativni radijus (opseg) od 2000 kilometara. Javno forsiranje ove karakteristike nije slučajnost, jer to, pored ostalog, znači i da ova letelica može da dosegne izraelsku teritoriju sa iranske teritorije. O borbenoj upotrebi ove letelice za sada nema javno dostupnih informacija.

Kaman — letelica za koju se forsira borbena misija, promovisana 2019. godine, za koju se ističe da ima istrajnost leta od oko 10 sati, sa operativnim radijusom od 1000 kilometara i nosivosti korisnog tereta (eng. payload) od 100 kilograma.

Karrar — među prvim javno promovisanim iranskim borbenim letelicama 2010. godine, za koju se tvrdilo da je prva letelica velikog doleta (eng. long range) sa dvojnom misijom, borbenom i izviđačkom. Prema tvrdnjama, ima opseg od 1000 kilometara, može leteti i na malim i na velikim visinama, odnosno nositi dve bombe (približno 113 kilograma svaka, tj. 250 lb), ili jedan vođeni projektil od oko 226 kilograma (500 lb). Treba imati u vidu da bi teret ove mase sigurno uticao na opseg letelice. Zanimljiva je i tvrdnja iranskog ministra odbrane Hatamija iz aprila 2020. prema kojoj je sistem „Karrar” modernizovan da izvodi dejstva vazduh-zemlja, odnosno da se može angažovati kao tzv. dron-kamikaza.

Shahed — jedan od najpoznatijih modela ove serije je „Shahed-129”, promovisan tokom 2012. godine, a prema tvrdnjama kadar je da realizuje tzv. CISR funkcionalnosti (eng. Combat, Intelligence, Surveillance, and Reconnaissance, tj. borbene, obaveštajne, osmatračke i izviđačke misije), odnosno može nositi dejstva vazduh-zemlja, noseći maksimalno 8 projektila „Sadid-1”. Tvrdi se da ima istrajnost leta od 24 sata, odnosno opseg od 1700 kilometara. Model „Shahed-136” je konstruisan kao tzv. kamikaza-dron, a može leteti i u rojevima, lansiran sa tzv. taktičkog vozila, čak i komercijalnog kamiona. Proklamovani domet drona je do 2500 metara, a veoma je zanimljivo da sistem pokreće motor MD550, koji se može vrlo jednostavno nabaviti na sajtovima za internet kupovinu. Osnovni nedostaci ove platforme odnose se na civilnu navigaciju, odnosno dejstvovanje po nepokretnim zemaljskim ciljevima.

Yasir — platforma koja je promovisana tokom 2013. godine i posebno je interesantna jer je predstavljena kao rezultat tzv. obrnutog inženjeringa na sistemu „ScanEagle”, letelice koja je oborena iznad Irana. Posebno su interesantne tvrdnje iranskih zvaničnika prema kojima je ovaj sistem opremljen stealth tehnologijom. Istrajnost leta sistema je do 8 sati, uz opseg od 200 kilometara.

Karakteristike pomenutih modela treba uzeti sa dozom rezerve, imajući u vidu njihov propagandni aspekat. Nezavisno od toga, pobrojani modeli i oni izostavljeni nesumnjivo potvrđuju značajan napredak iranskog programa dronova, koji je možda najupečatljivije ostvaren u periodu 2010-2020. U vezi sa tim je izjava i generala Amira Alija Hadžizadeha, prema kojoj su tokom 2016. godine svi sistemi programa dronova modernizovani sa satelitskom GPS tehnologijom.

UPOTREBA DRONOVA U ZEMLJI

Iranski dronovi se primarno upotrebljavaju u izviđačko-obaveštajnim i borbenim misijama. Prva misija je veoma važna imajući u vidu veličinu iranske državne teritorije, odnosno njenu geografiju — faktora usled kojih je izviđanje, posebno horizontalno, veoma izazovno. Stoga je vertikalno izviđanje, tj. izviđanje iz vazduha imperativ za bezbednost državnih granica i uopšte nacionalnu bezbednost, posebno na jugoistoku, gde su aktuelne etničke i religijske tenzije. U vezi sa tim treba primetiti i značaj upotrebe dronova u protivpobunjeničkim aktivnostima, posebno preventivnim, a iranski zvaničnici otvoreno govore i o psihološkim funkcijama upotrebe dronova, u smislu zastrašivanja, kako aktera unutar države, tako i suseda koji ne raspolažu ovim tehnologijama. Drugim rečima, dronovi imaju svoju primenu i u psihološkom ratovanju. Dronovi, naravno, imaju i civilnu komponentu upotrebe i u vezi sa tim treba istaći obimnu vežbu realizovanu februara 2015. koju su realizovali specijalisti Korpusa čuvara islamske revolucije (Iranske revolucionarne garde — IRG), tokom koje je testirana i analizirana upotreba dronova u zadacima potrage i spasavanja po nepristupačnim terenima. Vežbovne aktivnosti iz 2016. i 2019, u realizaciji IRG svedoče o daljem razvijanju borbenih operativnih kapaciteta. Tako je, na primer, na vežbi iz 2016. godine uspešno testirano angažovanje dronova u zoni izvođenja elektronskog ratovanja, kada su, pored ostalog, dronovi upotrebljeni i za ometanje komunikacija u zoni operacije. U okviru vežbovnih aktivnosti iz 2019. godine uspešno su angažovani rojevi dronova, kada je uspešno uništeno 50 zemaljskih ciljeva istovremeno.

UPOTREBA DRONOVA U INOSTRANSTVU

Iranski odlučioci su svesni da se geopolitička situacija u svetu menja, te da multipolarni svet sve više dolazi do izražaja, pokušavajući da se što optimalnije pozicioniraju u skladu sa novonastalim okolnostima i potvrde status regionalne sile. Isporučivanje iranskih dronova partnerima u inostranstvu ne samo što ima svoju ekonomsku dimenziju, već se manifestuje i kao sredstvo za ostvarivanje, uvećanje političkog uticaja. Dodatno, imajući u vidu da je embargo na prodaju i kupovinu oružja Ujedinjenih nacija istekao 2020. godine, u narednom periodu se može očekivati uvećan izvoz iranskih dronova, odnosno uvoz tehnologija iz inostranstva i dalji razvoj nacionalnog programa dronova. Maja 2022. prva fabrika iranskih dronova (sistemi „Ababil-2”) u inostranstvu je otvorena u Tadžikistanu, što ubedljivo govori o namerama Teherana da se ozbiljno pozicionira na ovom tržištu.

Bez obzira na čest izostanak zvaničnih potvrda, postoji dovoljno materijala na osnovu kojih se može potvrditi upotreba iranskih dronova na različitim lokalitetima, od strane različitih aktera. Tako je 2004. godine libanski Hezbolah upotrebio letelicu „Mirsad-1”, koja je narušila izraelski vazdušni prostor, što je bila prva neprijateljska penetracija izraelskog neba nakon 17 godina, ali ne i poslednja u narednim godinama. Različiti iranski dronovi su aktivni na nebu iznad Sirije, posebno „Shahed-129”, zatim u Iraku, gde su, pored ostalih, najverovatnije platforme „Yasir” isporučene proiranskoj frakciji. Upotrebe rojeva su zabeležene i u Jemenu, a septembra 2019. godine je posebno odjeknula vest o mešovitom napadu (krstareće rakete i dronovi) na naftno postrojenje „Abkaik”, saudijske naftne kompanije „Saudi Aramco”, posebno imajući u vidu kapacitete PVO koji su bili raspoređeni na lokalitetu i omanuli. Najnovije vesti o upotrebi iranskih dronova, posebno kamikaza-dronova, vezuju se za aktuelni oružani sukob u Ukrajini, iako isporuka platformi „Shahed-136” za sada nije zvanično potvrđena^[1]. U zvanične kupce iranskih sistema ubraja se i Venecuela (sistem „Mohajer-2”), a pominju se i Sudan (moguća prodaja sistema „Ababil-3”) i Jermenija.

Okolnosti u kojima se tokom decenija razvijao iranski program dronova potvrđuju ogroman potencijal ove tehnologije, prvenstveno u vojnim, ali naravno i u civilnim aplikacijama. Tokom decenija je iranska odbrambena, namenska industrija uspevala da, uprkos svim spoljnim pritiscima i unutrašnjim poteškoćama, odgovori zahtevima iranskog državnog rukovodstva i iranskim vojnim doktrinama koje su se prilagođavale aktuelnim prilikama i izgradile na principima asimetričnog ratovanja u kojima, čini se, dronovi zauzimaju centralno mesto. Imajući u vidu trenutne međunarodne odnose i projekcije njihovog razvijanja, može se pretpostaviti da će Iran još samouverenije i ekstenzivnije upotrebljavati svoje dronove kao sredstvo ostvarivanja svojih nacionalnih interesa, zadovoljavanja bezbednosnih potreba, odnosno širenja političkog uticaja van Bliskog istoka.

[1] Tekst je napisan u oktobru 2022. godine.

Tweet

• DRONOVI
• IRANSKI DRONOVI
• BESPOSADNE LETELICE
• BESPILOTNE LETELICE

Tekst je autorsko delo stručnog saradnika Operatera. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.