Upotreba mini i mikro dronova je sve izraženija na taktičkom nivou. : ShutterStock

Interesantno je istaći da tehnologija upravljanja ovim sistemima, iako danas sve obimnija, ipak nije nova — naime, istorijski se vezuje za period Prvog svetskog rata, a potonji razvoj tehnologije je isprva podrazumevao izviđačke aktivnosti (na primer, upotreba sistema „RQ-1 Predator” u oružanim sukobima devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije), dok se prve uspešno realizovane borbene aktivnosti vezuju za početak XXI veka i tzv. rat protiv terorizma koje su povele i predvodile SAD. Upravo su pozitivna iskustva iz upotreba na Bliskom istoku nakon 11. septembra, uz dalji razvoj tehnologija (pre svega GPS i satelitskih komunikacionih veza), faktori koji su primarno uticali na sve intenzivniji razvoj i obimniju upotrebu dronova u oružanim sukobima.

To, pored ostalog, potvrđuje i činjenica da je devedesetih godina dvadesetog veka potrošnja američkog ministarstva odbrane na dronove bila oko 300 miliona USD godišnje, da bi se u periodu od 2001. do 2005. uvećala na više od 2 milijarde USD godišnje!

Danas s pravom možemo istaći da je primetna prava proliferacija dronova, jer sve više nacionalnih država oprema svoje oružane snage ovim sistemima, odnosno ulaže u njihovu proizvodnju i razvoj u okviru nacionalnih odbrambenih industrija. Do pre samo nešto više od dvadeset godina, razvoj i upotrebu su gordo predvodile SAD, uz partnerski Izrael na Bliskom istoku, a danas se u ovoj oblasti nadmeću ne samo države sa statusom velikih sila (npr. Kina i Rusija), već i značajniji „regionalni igrači”, poput Turske i Irana. Na prostoru tzv. Zapadnog Balkana s pravom možemo istaći da Republika Srbija ima trenutno najjače kapacitete, sa tendencijom daljeg razvoja.

RAZUMEVANJE POJMOVA DRONOVA I SAVREMENOG ORUŽANOG SUKOBA

U vezi sa pojmovnih definisanjem dronova treba ukazati na nepravilno označavanje ovih letelica kao bespilotnih jer, iako pilot (operator, upravljač) nije fizički u letelici, on je definitivno u tzv. OODA petlji (opservacija, orijentacija, donošenje odluke, akcija), samo je fizički izmešten, tj. daljinski upravlja letelicom. Drugim rečima, letelica nije autonomna^[1]. Prethodna napomena nije samo od, mnogima dosadnog naučno-istraživačkog značaja, nego je i veoma važna sa aspekta humanitarnog prava, posebno pitanja odgovornosti za posledice do kojih dolazi upotrebom ovih vazduhoplova. Sledstveno, pravilniji naziv bi bio daljinski pilotirani vazduhoplovi, odnosno besposadne letelice.

Shvatanje savremenog oružanog sukoba prvenstveno zavisi od vremenskog perioda u kojem se karakteristike oružanih sukoba promatraju, zajedno sa, za taj period, aktuelnim tehnologijama i njihovim aplikacijama u vojnoj industriji. Možemo, dakle, zaključiti da je prvenstveno upotreba novih tehnologija ono što oblikuje savremen sukob za konkretan vremenski period, i to dvojako: bilo tako što nova tehnologija sama po sebi predstavlja oružje (npr. nadzvučne, tj. hipersonične rakete), bilo tako što nova tehnologija višestruko uvećava kapacitete, efikasnost, ubojitost postojećeg, konvencionalnog oružja (npr. upotreba veštačke inteligencije u sistemu navođenja projektila). Takođe je jasno zaključiti i to da nove tehnologije umnogome oblikuju taktiku borbenih i drugih dejstava koja se izvode u oružanom sukobu. U skladu sa prethodnim, u većini današnjih oružanih sukoba i dalje preovlađuju konvencionalno naoružanje i taktika, dok je upotreba novih tehnologija (na primer, sistemi za elektronsko ratovanje) još uvek skromnija. U ovom momentu bi, primera radi, sukob u sajber prostoru bio najidealniji primer savremenog oružanog sukoba današnjice.

DRONOVI I SAVREMENI ORUŽANI SUKOB

Dronovi se, najopštije, mogu podeliti prema osnovnoj nameni koju izvršavaju, pa se tako razlikuju izviđačko-obaveštajni i naoružani, borbeni. Naravno, ova podela je relativnijeg karaktera, jer se prvi mogu naoružavati (ponekad i prostom improvizacijom), a borbeni dronovi se mogu angažovati i za zadatke izviđanja.

Dronovi konstruisani za izviđačko-obaveštajne zadatke imaju izuzetan značaj na taktičkom i operativnom nivou. Dodatno, ono što je do pre nešto više od tri decenije bilo rezervisano za znatno skuplje vazduhoplove, borbene avione i (u manjoj meri) helikoptere, danas se veoma efikasno može realizovati i izviđačkim dronovima. Vertikalno izviđanje, tj. izviđanje iz vazduha, iako ne bez ograničenja (npr. manje je efikasno u gusto pošumljenim okruženjima), znatno je efektivnije i ima veći obaveštajni potencijal u odnosu na tzv. horizontalno, tj. zemaljsko. Velika promenljivost i dinamika oružanih sukoba iziskuju potrebu za konstantnim prikupljanjem podataka i njihovim pravovremenim prosleđivanjem, idealno u realnom vremenu, i na taktičkom i na operativnom nivou, u svim uslovima — dnevnim i noćnim. Dodatno, savremeni dronovi su opremljeni i termovizijskim kamerama, te operaterima omogućavaju i tu vrstu slike, tj. prikupljanje podataka prema toplotnim otiscima (eng. heat signature).

Upotreba izviđačkih dronova na taktičkom nivou, posebno pri jedinicama za specijalne namene koje su, po pravilu, posebno obučene i opremljene za izvođenje specijalnih dejstava i uz to veoma mobilne na terenu, može i te kako pomoći u ostvarivanju prednosti nad neprijateljem, uz znatno manje ugrožavanje ljudskih resursa. Naime, ono što se ranije isključivo moglo izvršiti angažovanjem (i ugrožavanjem) ljudskih resursa — tzv. čeonog izviđača, ili izviđačko-diverzantske grupe — danas se veoma efikasno može izvršiti i angažovanjem izviđačkog drona, a poletanje lakih, taktičkih letelica (npr. „Orlan-10”, ruske proizvodnje) se može izvršiti i bacanjem iz ruke, dakle na minimalnom fizičkom prostoru. Integracijom izviđačkih dronova u specijalna dejstva, specijalci mogu prikupljati podatke brže, obimnije i bezbednije, te ih prosleđivati dalje u realnom vremenu. Realizacija izviđačko-obaveštajnih zadataka je, dakle, na znatno višem nivou, nego što bi bila isključivim angažovanjem ljudskih resursa, te je, po pravilu, ograničena samim kapacitetima upotrebljene letelice, odnosno njenom ranjivošću na elektronska ometanja i neprijateljevu PVO — rizici koji su nesumnjivo taktički opravdani.

Veoma impozantne obaveštajne kapacitete ima i gorostasna američka letelica „Global Hawk”, koja po svojim karakteristikama spada među najveće i najskuplje u svojoj klasi, a može se efikasno upotrebiti i za elektronske obaveštajne aktivnosti (eng. Signal Intelligence — SIGINT), jer u određenom radijusu može skenirati saobraćaj između mobilnih telefona.

Ovde treba napomenuti i da se komercijalni dronovi valjano mogu upotrebiti za pomenute aktivnosti (danas su naročito popularni modeli kineskog proizvođača „DJI”), te ne iznenađuje činjenica da se oružane snage, kao i policijske formacije opremaju i ovim tzv. civilnim, komercijalnim dronovima, prvenstveno usled osetno niže cene i daleko veće dostupnosti na tržištu. Pri izvođenju borbenih dejstava, integracija izviđačkih dronova sa dejstvima manjih taktičkih formacija može da znači brže i preciznije pronalaženje meta/ciljeva visoke vrednosti za neprijatelja (eng. high-value targets) i njihovo obeležavanje za, na primer, navođenje artiljerijske vatre, odnosno njenu korekciju. Sledstveno, valjana upotreba dronova može istovremeno i uvećati bezbednost po ljudske resurse u zoni operacije i uvećati nanošenje štete neprijatelju.

Kada je reč o naoružanim, borbenim dronovima, njihova terenska upotreba se istorijski vezuje za tzv. rat protiv terorizma, nakon 11. septembra 2001. godine, tokom kojeg su američki „MQ-1 Predator” i noviji i veći „MQ-9 Reaper” upotrebljavani za ne tako uvek hirurški precizne likvidacije na teritorijama nacionalnih država sa kojima SAD nisu zvanično bile u ratu. U kategoriji borbenih dronova značajno je istaći one koji su naoružani projektilima različitih vrsta, poput raketa vazduh-zemlja, vazduh-vazduh, nevođenih granata i sl, dakle sa individualnim borbenim karakteristikama.

Borbeni dron „MQ-9 Reaper” u letu. : ShutterStock

Reč je o veoma vrednim resursima, čiji su prodaja i prenos napredne tehnologije veoma ograničeni i, po pravilu, rezervisani za partnerske zemlje, saveznike (na primer, nabavka borbenih dronova „CH-92A” kineske proizvodnje za potrebe srpskog RV i PVO). Pored ovih, u aktuelnim sukobima se primećuje i obimnija upotreba tzv. kamikaza-dronova koji su znatno manjih dimenzija, osetno jeftiniji jer se, kako to slikovito rezonuje g. Nenad Miloradović, upotrebljavaju kao municija i koji manjak svoje ubojitosti (posebno u slučaju pojedinačnog angažovanja) nadoknađuju angažovanjem tzv. rojeva, tj. brojnije grupe dronova čije je kretanje koordinisano na zajednički zadati cilj. U ovu grupu se mogu svrstati, na primer, američki dronovi „Switchblade 300” i ubojitija verzija „Switchblade 600”, ruski „lancet”, iranski „šahid”, ali i srpski projekti sličnih naziva „komarac”, državnog i privatnog sektora, kao i „gavran”.

Lansiranje drona-kamikaze „Switchblade 300”. : ShutterStock

U savremenom oružanom sukobu naoružani, borbeni dronovi se mogu upotrebiti za precizne napade (posebno upotrebom laserski vođenih projektila) na mete visoke vrednosti za neprijatelja, posebno kada se meta nalazi u neposrednoj blizini civilnih objekata, ili kada je civilno stanovništvo u blizini mete. Upotrebom naprednog borbenog drona i visokoprecizne rakete, podrazumevajući efektivnu zaštitu protiv ometanja u oba slučaja, kao i prevlast u vazdušnom prostoru, može se izvršiti zadatak koji bi inače zahtevao značajnije angažovanje konvencionalnog naoružanja i ljudstva, uz očekivane sopstvene gubitke (na primer, u slučaju dobro utvrđenog neprijateljevog položaja). Takođe, borbeni dron se može upotrebiti i kao sredstvo podrške iz vazduha zemaljskim snagama, a ukoliko je naoružan projektilima vazduh-vazduh može, naravno, uništavati i ciljeve u vazduhu. Dronovi-kamikaze (ili, pravilnije, daljinski pilotirani vazduhoplovi za jednokratnu upotrebu) se, posebno u roju, mogu upotrebiti za uništavanje nezaklonjene neprijateljeve žive sile, lakooklopljene tehnike, posebno u slučaju veće koncentracije na manjem prostoru, odnosno protiv lakoutvrđenih neprijateljevih položaja.

Prethodna razmatranja ukazuju da daljinski upravljive besposadne letelice — dronovi višestruko oblikuju savremene sukobe današnjice, prvenstveno kroz integracije sa konvencionalnim naoružanjem, ali i kao samostalna tehnologija, nudeći nove, ili unapređujući postojeće operativnosti. U vezi sa tim, trenutno je najuočljivija integracija dronova i konvencionalnog artiljerijskog oruđa, ali se i te kako radi i na drugim integracijama. Tako, na primer, još 2013. je atraktivni američki dron „X-47B” uspešno sleteo na nosač aviona, što je ujedno bio i prvi takav slučaj u istoriji. Intenzivno se radi i na integraciji dronova i borbenih aviona, a ima i eksperata koji smatraju da će usled intenzivnog razvoja dronova borbeni piloti ostati bez posla u budućnosti.

Na kraju, dokazana efektivnost dronova u izvršavanju niza zadataka, od izviđačko-obaveštajnih do borbenih, kao i njihova proliferacija, učinile su još važnijom potrebu za prevlašću u vazdušnom prostoru u savremenom oružanom sukobu, istovremeno iziskujući i potrebna prilagođavanja savremenih PVO sistema, odnosno i sistema za elektronsko ratovanje.

[1] Važno je napraviti razliku između autonomnih sistema u užem smislu, tj. onih koji tzv. OODA petlju realizuju samostalno, i automatizovanih sistema, ili automatizovanih radnji u okviru sistema.
[2] Primera radi, autonomija rada nišana „Aimpoint CompM4“ iznosi 8 godina, prema tvrdnjama proizvođača.

• DRONOVI
• SAVREMENI ORUZANI SUKOB
• BESPOSADNE LETELICE
• BESPILOTNE LETELICE

Tekst je autorsko delo stručnog saradnika Operatera. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.