„Gvožđe se kuje dok je vruće“. : specijalne-jedinice.com

Selektivne obuke pri policijskim i vojnim jedinicama za specijalne namene zamišljene su i organiozvane, po pravilu, tako da izdvoje najsposobnije pojedince. Visoko postavljeni standardi u različitim segmentima trebalo bi da budu pretpostavka natprosečnih kvaliteta nekolicine koji su uspeli ostvariti najbolje rezultate. Ipak, iako potvrda psihofizičkih kvaliteta i potencijala, uspešno realizovana selektivna obuka samo je prvi stepenik mladog pripadnika^[1] na putu do pravog specijalca.

KROĆENJE ZVERI

Skoro kao pravilnost, primećuje se da nakon kraćeg perioda akumulacije na novi kolektiv i uslove rada, mladi pripadnik pokazuje izuzetno samopouzdanje i energičnost, što je, sa jedne strane, potpuno opravdano, čak i poželjno, jer je svoj novi status zaslužio izuzetnim psihofizičkim zalaganjima, te ima potpuno pravo da o sebi misli pozitivno. Mnogi bi, kao prave mlade zveri, čim pre želeli da počnu sa pokazivanjem ličnog potencijala, dokazivanjem, smatrajući da im pripada mesto u samom vrhu. Ipak, put do vrha je mističan, izazivajući, veoma dug. Mnogi momci u tom momentu jednostavno nisu dovoljno zreli da uvide da im tek predstoji period usavršavanja i dokazivanja. Slikovito rezonovano, oni u ovom momentu predstavljaju samo komad vrućeg, ali kvalitetnog gvožđa, koje tek treba da se iskuje i dobije svoju formu i svrhu. Imajući u vidu pomenuto, jasno je da ponekad nije jednostavno objasniti izuzetno zdravom, samouverenom, snažnom, spremnom čoveku u dvadesetim godinama da mora biti strpljiv, konstantno ulagati u sebe i čekati svoju priliku.

SAMOSPOZNAJA

U prvim mesecima nakon prijema u novu jedinicu mladi pripadnik prolazi kroz intenzivnu obuku iz različitih oblasti, prvenstveno zavisno od vrste jedinice pri kojoj je raspoređen, njene namene, odnosno usvojenog plana i programa obuke. Mladi pripadnik se u ovom periodu, po pravilu, susreće i sa posebnom opremom koja je u upotrebi pri konkretnoj jedinici, ali i izučava radnje sa kojima se do tada ili nije susreo, ili o njima ima vrlo malo predstave. Stoga, potpuno je očekivano da njegovi rezultati u novom okruženju nisu pri vrhu. Samouvereni pojedinci koji su se isticali tokom selekcije sada ipak uviđaju da su sva dotadašnja iskustva samo „vrh brega“. Dodatno, treba uzeti u obzir i uviđanje mladog pripadnika da njegove starije kolege izvode iste aktivnosti na trenutno mnogo višem nivou od njega. Sve ovo skupa može negativno uticati na karakter mladog pripadnika, posebno njegovo samopouzdanje i motivaciju. Naravno, ne postoje potpuno isti karakteri, te je ovde vrlo nezahvalno praviti generalizovane podele, ali, uglavnom, mogu se u praksi primetiti dva uopštena modela reakcija na nova iskustva i okruženja.

Momci iz Republike Srpske tokom taktičko-pokazne vežbe „Drina 2016“. : specijalne-jedinice.com

Sa jedne strane su oni pojedinci kojima uviđanje da trenutno nisu dovoljno dobri kao starije kolege samo predstavlja izuzetno jak podsticaj da ulažu još više u sebe, da treniraju i rade marljivije, kako bi ih sustigli u nivou usvojenih veština. Ovima je neobično važno dokazivanje pred starijim kolegama, u smislu da mogu da se oslone na njih, da veruju u njihov potencijal, da ih neće izneveriti, da su dostojni oznaka jedinice, iako su „mladi“. U pitanju su izuzetno jaki karakteri koje odlikuje promišljenost, racionalizam, jaka motivacija, determinacija, samopouzdanje. Ovakvi pojedinci su „suvo zlato“, jer imaju najveći potencijal da se razviju u izuzetno kvalitetne specijalce koji bi tokom godina mogli postati i šefovi grupa ili timova, te svojim radom i karakterom motivisati i druge, upravljati njihovim resursima, a radi ostvarenja ciljeva, tj. izvršavanja namenskih aktivnosti.

Sa druge strane su pojedinci kod kojih se primećuje ustupanje pred novim iskustvima i okruženjima. Uviđajući da nisu kadri parirati svojim starijim kolegama gube samopouzdanje, povlače se u sebe, postaju neodlučniji, manje motivisani... Ovakav model reagovanja nikako ne treba ismevati, već podrobnije razumeti, upravo jer je i on potpuno prirodan, te se svakome može desiti. Mnogima je u tom momentu teško da prihvate da nakon što su se isticali u prethodnom periodu selekcije sada beleže rezultate ispod proseka. Za mnoge je to potpuno novo iskustvo, te ga i ne razumeju pravilno, ne znaju kako pravilno da reaguju. Upravo je na ovom mestu najvažnija podrška kolektiva, te ovde oni najstariji, najiskusniji pripadnici treba da prepoznaju svoju ulogu, zajedno sa službenim psihologom^[2]. Oni najiskusniji moraju na jedan ispravan, kolegijalan način da „uzmu pod svoje” mladog pripadnika i pravilno ga socijalizuju objašnjavajući mu da je proces obuke kontinuiran i dugotrajan, da se niko nije rodio naučen, da se specijalac ne rađa, već se stvara godinama, da pripadnik ne sme ustuknuti, već predano raditi na sebi, te da će rezultati doći vremenom. Upravo na ovaj način stvaraju se čvrste kolegijalne i ljudske veze među pripadnicima, čineći ih jednom harmonizovanom celinom koja je, kada je to potrebno, kadra da misli i radi kao jedan. Upravo na ovaj način grade se čvrsti odnosi poverenja, dovoljno jaki da podrazumevaju i poveravanje svog života kolegi do sebe, verujući u njegov karakter i sposobnosti. Upravo u ovome je najveća snaga ovakvih, kadrovski manjih jedinica.

STVARANJE SPECIJALCA

Kvalitetni specijalci u svojoj ličnosti objedinjavaju natprosečne fizičke sposobnosti i izuzetno jak karakter koji je oblikovan izuzetnom determinacijom i samopouzdanjem. Naravno, i među pojedincima iz civilstva postoje oni koji su verovatno fizički spremniji od mnogih specijalaca. Trče brže, duže, skaču dalje, rade više sklekova, zgibova, veru se bolje, veštiji su u borenju i tome slično. Postoje i oni koji su, naravno, i inteligentniji. Pa, šta je onda to što pripadnike elitnih jedinica čini tako specijalnim, tako vrednim, zašto ne bi svako mogao biti specijalac? Upravo njihov karakter koji im omogućava da svoje prirodne psihofizičke potencijale dovedu do prirodnog maksimuma, što malo kome polazi za rukom. Kvalitetan specijalac mora i može i da trči, i da skače, i da se vere, ali i da radi racionalno u izuzetno stresnim situacijama, upravo onim u kojima se većina „prosečnih” pojedinaca nikada nije obrela, samim tim i ne poznaju sebe ni izbliza dovoljno koliko misle da poznaju. Upravo iskustva iz ovih situacija specijalcima omogućavaju da potpuno upoznaju sebe, dižući tako nivo svog samopouzdanja i jačajući karakter u dovoljnoj meri da zaista počinju da veruju da uz pomoć svojih kolega mogu uraditi sve, da za njih ne postoje prepreke! Umesto „smrzavanja” u stresnoj situaciji, brljavljenja i paničenja, kvalitetan specijalac će raditi i razmišljati taktički, tražiti rešenje, svoju šansu da ostvari prednost, ma koliko pretnja ili problem bili opasni i intenzivni. Kvalitetan specijalac ne ustupa, niti odustaje, ponekad čak i do granica ludosti. To je ono što ga čini tako izuzetno vrednim resursom i tako specijalnim. Ali, kako je došao do tog stadijuma? Dugogodišnjim radom. Dugogodišnjim treniranjem, usavršavanjem i skupljanjem iskustva.

Civitas viri sunt, non moenia! : specijalne-jedinice.com

Obuka ispunjena ekstremnim izazovima, kao i iskustva iz realizovanih intervencija oblikovaće karakter nekada mladog pripadnika u pomenutom pravcu, stvoriti od njega pravog šampiona. Ovde takođe treba prepoznati i značaj izučavanja ekstremnih veština koje su implementirane u planove i programe obuke, poput alpinisitčke obuke, padobranske, ronilačke, izučavanja borilačkih veština i tome slično. Pomenute aktivnosti, iako primenjive pri izvršavanju taktičkih zadataka i poslova, imaju i još jedan značaj: jačanje karaktera pojedinca. U pitanju su izuzetni izazovi, iz razloga što se izvode u okruženjima koja za prosečnog pojedinca nisu uobičajena: visina, vazduh, voda. Za veranje do vrha stene ili za izvođenje padobranskog skoka potrebna je jaka rešenost pojedinca i hrabrost. Svakim momentom mozak šalje signale da je izvođenje konkretne aktivnosti opasno, te da pojedinac odmah odustane^[3]. Potreban je jak karakter da se ovim signalima odupre i nastavi sa radom.

Veranje višestruko oblikuje njihov karakter. Boravak i rad na visini uči ih da kontrolišu osećaj straha i da veruju u sebe i opremu koju koriste. Pravo mi je zadovoljstvo gledati kako posle nekog vremena grč na licu momka polako prerasta u samouvereni osmeh.

instruktor alpinističke obuke G.T.
MUP Srbije

Dakle, za svakog mladog pripadnika najvažnije je da uvidi da je pred njim veoma dug put, bez obzira na njegov trenutan nivo sposobnosti i znanja. Nužno je da razume da će rezultati sigurno doći, samo je potrebno uložiti dosta vremena i rada. Na tom putu skoro svako će iskusiti i brojne padove, ali važno je da nikada sa tog puta ne skrene i da ne odustane, već da podrškom starijih kolega i snagom svoje volje ostvari svoj cilj i profesionalnu svrhu, da se razvije u kvalitetnog specijalca.

[1] U praksi najveći broj prijavljenih kandidata je starosti 25-30 godina.
[2] Ukoliko je mesto psihologa predviđeno usvojenom sistematizacijom radnih mesta pri konkretnoj jedinici.
[3] Oni koji se bave i alpinizmom sigurno se sećaju utisaka kako im stopalo stoji na veoma maloj površini stene i kako će svakog momenta noga skliznuti, a u stvari im je oslonac potpuno bezbedan, na veoma prikladnom mestu.

• SPECIJALAC
• SPECIJALNE JEDINICE

Tekst je autorsko delo stručnog saradnika Operatera. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.