Pripadnici „Kobri“ nakon prikaza obučenosti u Beogradu. : specijalne-jedinice.com
Stari čovek je isprva stvarao da bi opstao. Kada nije mogao da zadovolji svoje potrebe onda je otimao, po pravilu od slabijih. A kada se uzdizao i kada je stvarao izobilje, onda je želeo da pokorava druge. Upravo iz ovih razloga rat je pojava prisutna u svakom delu naše istorije i čini se neodvojivim činiocem ljudske prirode, što čuvenu Platonovu izreku „samo su mrtvi videli kraj rata“ čini apsolutno tačnom.
Iako veoma surov, rat je odvajkada budio i ono najbolje u njegovim učesnicima, dajući im šansu da njihova imena i dela postanu besmrtna. Briljantni umovi vojnih stratega[1] osmišljavali su legendarne podvige[2], dok je njihova harizmatičnost vodila desetine hiljada ljudi spremnih da ih prate i daju svoje živote radi ostvarenja njihovih ciljeva. Iako ih ne pominje poimence, istorija sigurno ne zaboravlja ni ratničku elitu, najčešće okupljenu oko vladara i starih vojskovođa. Stari Grci su imali spartance (spartijate), rimski imperatori pretorijance, Kartaginjani „svete čete“, Aleksandar Veliki je imao „pratioce“[3], japanski carevi su imali svoje samuraje, srednjevekovni evropski vladari imali su vitezove templare. Ove družine, po pravilu organizovane kao vladareva ili vojskovođina telesna garda, u to vreme predstavljale su kako ratničku, tako i društvenu elitu, a vremenom i su sticale i značajan politički uticaj[4]. Njihove ratničke veštine bile su bez premca u vremenu u kojem su postojali, a kao posledica posebne i konstantne obuke i najkvalitetnije opreme, tada dostupne. Svom pozivu posvećivali su svu svoju volju i snagu, čineći ga tako stilom života koji je podrazumevao, po pravilu, skroman život, utemeljen na umerenosti, plemenitosti, poniznosti pred Bogom (ili bogovima), ljubavi prema domovini i hrabrosti. Generacije elitnih ratnika iz svih delova sveta izgradile su nešto što je danas poznato kao ratnički kodeks časti. Danas moderno doba nudi konformizam u skoro svim društvenim sferama, ali i velike opasnosti poput modernog terorizma i organizovanog kriminaliteta. Postoje li danas ljudi koji nastavljaju tradiciju starih spartanaca i samuraja? Postoje li oni koji neguju i žive kodeks časti? Da, postoje!
Iako su se prilike promenile, ratnički duh ostao je skoro istovetno sačuvan u životu i radu malog broja odabranih ljudi, diskretnih heroja modernog doba.
Danas ratničku elitu čine posebno obučeni pripadnici elitnih policijskih i vojnih jedinica modernih država. Svoju snagu i volju svakodnevno ulažu kako bi štitili svoje zemlje i građane, omogućavajući im relativno sigurnu svakodnevnicu. Ipak, moderni specijalci su često meta brojnih kritika, većinom zlonamernih. Pojedinci i grupe građana se često pitaju koju svrhu obavljaju „momci u crnom“, smatrajući da im nisu potrebni i da predstavljaju neracionalan trošak poreskih obveznika. Pojedinci i grupe su postali previše razmaženi, gubeći iz vida da je njihov svakodnevni konformizam omogućen neprekidnim radom upravo „momaka u crnom“. Za ove diskretne heroje radno vreme ne postoji, oni su uvek na dužnosti, budni kada većina spava, spremni kad većina nije. Uvek sposobni da zaštite i pobede, čak i po cenu svog života. A, ima li veće plemenitosti nego položiti najvrednije što pojedinac ima, svoj život, kako bi zaštitio drugoga? Moderni specijaci ovu mogućnost prihvataju svakodnevno i zbog toga zaslužuju više poštovanja nego što im se pruža. Oni treba da budu ponos svojih zemalja i društava o kojima neprekidno brinu, a zemlje i društva treba da i njima omoguće da se osećaju ponosno zbog toga što rade i da u tome što rade nađu smisao i da to što rade zaista vredi. Jer, i oni su deo tih zemalja i društava. Svakom specijalcu se ispuni srce ponosom i radošću kada naiđe na prihvatanje i poštovanja građana koje svakodnevno štiti. Ko im prvi priđe da se pozdravi i fotografiše? Nasmejani klinci i klinceze, i pored toga što im roditelji govore da su to „opasne čike sa puškama“. Kako to da naši najmlađi i još uvek nejaki nemaju bojazan od „opasnih čika“, ne plaše se da će ih povrediti, nego se utrkuju ko će im pre prići?
Dragi roditelji, ne stvarajte odbojnost deci od njihovih zaštitnika, ona treba da im sutra potrče u sigurnost kada su u opasnosti, a ne da beže od njih.
I da, dragi roditelji, šta se to promeni tokom odrastanja mališana, pa nekad nasmejani dečak, a sada mladić zverskog pogleda, juri ka specijalcu ali ne da se fotografiše, nego da ga povredi, ili čak ubije takvom žestinom koja često prelazi granice uračunljivosti. Istom tom specijalcu koji je možda i ratovao verujući da tako štiti budućnost onog nasmejanog mališana. Ne zaboravimo da je njihov svakodnevni posao da zaštite zemlju i građane od drugih, ali i od njih samih kada je to potrebno.
Nažalost, prave veličine modernih specijalaca ljudi postaju svesni tek kada se dogode nevolje. Tada ovi ljudi stavljaju tuđe potrebe iznad svojih, ne štedeći svoje telo i život u zaštiti i spasavanju drugih, što mogu da zaista učine samo veliki ljudi. Ali, čak i tada postoje oni koji njihovo zalaganje i žrtvovanje prihvataju kao potpuno normalnu stvar, koja se u svakom slučaju i od svakog od njih očekuje. Jer, kako to mnogi građani često govore: „Mi ih za to plaćamo“. Na kraju, kada se nevolja pobedi, ovi ljudi, diskretni heroji, ne utrkuju se za slavu, nego se povuku i nastavljaju da rade u tišini, spremajući se za sledeći trenutak kada će zatrebati svojoj zemlji i svojim sugrađanima. Jer, takav put su odabrali prvog dana kada su im instruktori na selekciji rekli da nisu dovoljno veliki za ovaj posao, a oni im potom pokazali da greše. Da li će ovi momci to isto uspeti i sa svojim sugrađanima? Da li će uspeti da i njima dokažu da su grešili, imajući nepravilnu predstavu o njima? Šta je potrebno još da urade što već nisu?
Oprema elitnih ratnika se jeste promenila, ali njihov duh ostao je isti, utemeljen na istim vrednostima po kojima su legendarni spartanci i samuraji živeli, štitili i polagali svoje živote.
[1] Od grčke reči stratēgos (stratos: vojska, ago: voditi, stratēgos: vojskovođa).
[2] U svom pohodu na Rim, kartaginjanski vojskovođa Hanibal Barka je tokom 218. godine pre nove ere po zimi prešao Alpe, što se do tada smatralo nemogućim.
[3] U literaturi se sreće i izraz „prijatelji”.
[4] Primera radi, francuski kralj Filip IV Lepi (vladao 1285-1314) je, usled velikih novčanih dugovanja francuskim templarima, naredio masovno hapšenje pripadnika reda na celoj
teritoriji srednjevekovne Francuske. Izvršavanje kraljevog naređenja počelo je u petak, 13. oktobra 1307. godine, što je ujedno i razlog verovanja da je petak 13. nesrećni dan.
Tekst je autorsko delo stručnog saradnika sajta. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.