Da li je najavljeno uvećanje posebno obučenih ljudi pri jedinicama Vojske Srbije za oko 300% realno ili ne? : specijalne-jedinice.com

O najavi realizacije ovog projekta (najviši politički odlučioci su takođe isticali da je realizacija projekta već počela) oglašavali su se mnogi — od ekonomista, vojnih oficira u penziji, voditelja, glumaca, pa sve do dežurnih nosilaca subverzivne delatnosti u našoj zemlji sa svojim — kako ja to volim da neformalno sročim — autističnim povicima o novom velikosrpskom nacionalizmu (a, koji je to onda stari?), teritorijalnom ekspanzionizmu, narušavanju regionalne bezbednosti, poverenja i saradnje i dr.

S obzirom da živimo u demokratskoj državi, a zahvaljujući dobroj volji urednika ovog sajta, dozvolio sam sebi da iznesem i svoje mišljenje o ovom pitanju, koje sigurno da jeste od značaja za sistem bezbednosti Republike Srbije, a sigurno i da se tiče regionalne bezbednosti.

Ukratko, tzv. Projekat „5000” bi podrazumevao značajno — za oko 300% uvećanje posebno obučenog operativnog kadra pri Vojsci Srbije — uz značajno uvećanje novčanih primanja za ove pripadnike. Naravno, svako uvećanje operativnog kadra, a posebno ovog obima, posledično iziskuje, pored ostalog i znatno drugačiju logistiku — smeštaj, opremanje i druge aspekte koji vrlo često ostanu van fokusa, ili budu smetnuti u stranu, jer gde taj novi specijalac spava, šta jede, kakve borbene patike/čizme nosi, opasač, uniformu, koliko često ide na gađanje i dr, nije toliko medijski atraktivno (samim tim, nije ni najsjajnija prilika za skupljanje političkih poena), koliko pojava samog pripadnika, utreniranog, kako šeretski gazi strojev korak...

POPULIZAM ILI REALNA POTREBA SISTEMA BEZBEDNOSTI

U narednim rečenicama ću se dotaći aktuelne politike naše države, tj. trenutne pozicije, samo u odnosu na sistem bezbednosti Republike Srbije, posebno njegov izvršni deo, kojem jedinice Vojske Srbije i pripadaju. Mislim da se možemo složiti da su ulaganja u opremanje jedinica Vojske Srbije i materijalni status pripadnika evidentna i da imaju tendenciju rasta. Stanje nije idealno, bolje je nego što je bilo, ali isto tako uvek može bolje. Uvek moramo imati u vidu komplikovanu ekonomsku situaciju u Republici Srbiji i regionu, kao i složene političke odnose. Prethodno je samo dodatno zakomplikovano, imajući u vidu aktuelni oružani sukob na istoku Ukrajine, koji se višestruko održava i na politiku Republike Srbije. Strategijsko, bezbednosno okruženje su se promenili i nastavljaju da se menjaju, a mnoge novonastale činjenice ne idu u prilog bezbednosti Republike Srbije.

Javno promovisanje ovog projekta sigurno nije slučajnost. Želim da verujem da su politički odlučioci, u saradnji sa najvišim vojnim rukovodiocima, ekspertima i analitičarima iz sistema bezbednosti Republike Srbije sistematski došli do zaključka da je ovakav projekat realna potreba sistema bezbednosti. Ovakva najava je previše značajna — samim tim i privlači pažnju javnosti — da bi iole ozbiljan politički rukovodilac dozvolio sebi da ovo pominje kao prazno obećanje. Previše ovakva vest privlači pažnju u društvu kakvo je naše, odnosno u regionu koji nas okružuje da bi najviši politički rukovodioci danas to izjavili, a već za nedelju dana prestali da pominju ovu najavu interno i javno.

Imajući u vidu prethodno, možemo pretpostaviti da je najava Projekta „5000” realna, da se može tumačiti kao deo procesa jačanja sistema bezbednosti Republike Srbije, posebno kapaciteta Vojske Srbije i Ministarstva odbrane, te da bi trebalo pozitivno da se odrazi na bezbednost Republike Srbije i njenih građana.

IZAZOVI

Cilj postavljen kroz najavu ovog projekta sigurno da ne može da se ostvari u kratkom vremenskom periodu. U nastavku ću proći nekoliko osnovnih izazova koji će sigurno biti aktuelni u procesu realizacije ovakvog projekta.

Izazov #1: selekcija kadra

Pođimo prvo od selekcije kadra. Da bi se ostvario cilj ovog projekta, jedinice Vojske Srbije treba da prime, grubo računajući, oko 3500 novih pripadnika koji bi potom prolazili intenzivno obučavanje. Prvo, konkursi u okviru ovog projekta sigurno da moraju biti javni, a ne interni, kako bi se omogućilo što većem broju mladih i voljnih ljudi da se prijave. Veći broj prijavljenih trebalo bi, ali ne i nužno, da znači da će i među njima biti veći broj najsposobnijih koji će zadovoljiti sve norme tokom selektivne obuke. Ovo bi, potom, trebalo da vremenski skrati proces selekcije, odnosno da smanji broj konkursa koji će se, radi popunjavanja ovih novih radnih mesta, organizovati. Prema mom iskustvu, selektivnu obuku je ranije, po pravilu, uspešno završavao jednocifren procenat od ukupnog broja kandidata, a poslednjih godina se taj procenat, iz različitih razloga, podigao negde na oko 10%. Ako se držimo suvoparnih brojki, to bi bukvalno značilo da za je za selekciju 3500 ljudi potrebno da se u određenom periodu i kroz određen broj konkursa prijavi oko 35 000 kandidata, što naravno da nije realno. Naravno, ne možemo se strogo držati brojki, jer je u ovakvom projektu previše promenljivih faktora, ali nam ove cifre sigurno mogu pomoći u početnim analizama i percepciji koliko je ovaj projekat složen i obiman.

Dalje, uvećan broj prijavljenih kandidata i učestalije selektivne obuke, pored toga što će zahtevati znatno složeniju logistiku i veća novčana sredstva, zahtevaće i angažovanje većeg broja instruktora i propratnog osoblja, koji ove obuke i treba da sprovedu valjano.

Preporuke:

U najranijim fazama realizacije ovog projekta angažovati iskusne pripadnike i instruktore iz aktivnog sastava, koji će svojim savetima pomoći izrade planova i programa selektivnih obuka za prijem novih kandidata. Takođe, usled potrebe za uvećanim angažovanjem, ponuditi honorarno angažovanje i penzionisanim pripadnicima koji su tokom karijere imali iskustva sa planiranjem i sprovođenjem selektivne obuke.

Izazov #2: novčana primanja

S obzirom da su najviši politički odlučioci već izašli u javnost sa najavljenim uvećanjima mesečnih novčanih primanja za posebno obučene pripadnike u okviru Projekta „5000”, mogu samo da pretpostavim da su ekonomisti zaduženi za državnu kasu, zatim njihove kolege pri Ministarstvu odbrane i svi ostali kojima je struka da planiraju sa državnim novcem, napravili analize na osnovu kojih su zaključili da državni budžet može da izdrži ove izdatke. Ekonomista nisam i ne želim da ulazim u ovakve vrste rasprava, ali mogu da iznesem svoje mišljenje da najavljena uvećanja mesečnih plata deluju motivišuće, s obzirom na prosečne plate u Republici Srbiji. Sledstveno, trebalo bi da imaju pozitivnog uticaja na interesovanje mladih ljudi pri otvaranju svakog od konkursa za radna mesta, odnosno aktivnih pripadnika da se prijavljuju na ove konkurse iz matičnih jedinica.

U vezi sa ovim izazovom, nisam kadar da dajem bilo kakve preporuke, samo ću još jednom istaći da bi najavljena primanja i mene lično motivisala da se prijavim na konkurs.

Izazov #3: opremanje

Mnogi će verovatno primetiti da sam među pobrojanim izazovima izostavio proces obuke novih pripadnika. Ovo iz razloga što se plan i program osnovne, a u određenoj meri i specijalističke obuke, u velikoj meri može uspešno realizovati angažovanjem svih onih resursa koji su potrebni za valjano sprovođene selektivnih obuka, a posebno infrastrukture za smeštaj i obuku novoprimljenih pripadnika i instruktora koji će ove obuke izvoditi. Priroda i cilj ovih obuka, naravno, zahteva još veći utrošak resursa i namenskih sredstava, jer će novi pripadnici tokom osnovne i specijalističke obuke više gađati, više putovati po zemlji (i inostranstvu), sarađivati sa jedinicama sličnih namena partnerskih zemalja, upoznavati se i rukovati različitom specijalističkom opremom, naoružanjem, sredstvima i slično. O svemu ovome bi bilo mudro misliti već u momentu planiranja selektivnih obuka.

Opremanje je poseban izazov, iz prostog razloga što se u našoj praksi vrlo često mogu primetiti u najmanju ruku nelogične nabavke, nelogično trošenje resursa i namenskih sredstava.

Istovremeno, proces opremanja bi se vrlo jednostavno mogao valjano sprovesti, samo ukoliko bi se između političkih odlučilaca — koji odlučuju o alokaciji namenskih sredstava — i pripadnika kao neposrednih korisnika, uspostavio direktan kanal komunikacije, u smislu da sami pripadnici traže, predlažu šta im od opreme treba i da to obrazlažu, a da politički odlučioci potom pronalaze načine kako te nabavke da se realizuju, da li od nacionalnih ili stranih proizvođača i u kojem obimu i vremenskom periodu.

Ovo je veoma važno napomenuti, iz razloga što oni „međuposrednici”, raznorazni eksperti, savetnici i drugi, vrlo često ne rade svoj posao kako treba, pa se predlozi koje momci iznesu vrlo često čudno protumače, ili potpuno zanemare, te se državne pare, tj. pare poreskih obveznika, građana, utroše na kojekakvu nakaradnu opremu, počev od uniformi poražavajućeg kvaliteta, do nosača ploča, šlemova i dr, u rangu robe sa buvljaka.

Iskustva iz aktuelnih sukoba u svetu, kojih nažalost ne manjka, nedvosmisleno ukazuju koja vrsta opreme je od krucijalnog značaja za pripadnike specijalnih jedinica, posebno jedinica za specijalne operacije. Ni naoružanje, ni balistička zaštita nisu toliko krucijalni koliko oprema za izvođenje dejstava u noćnim uslovima! Uređaji za noćno osmatranje, obeleživači (ili farovi) sa infracrvenom (IC) radijacijom (tj. svetlom), zatim IC laserski obeleživači ciljeva, nišanski sistemi sa IC režimima i druga specijalistička oprema su imperativ za savremenog, visokoobučenog specijalca i vrhunsku jedinicu za specijalne operacije. Ta oprema jeste veoma skupa, ali upravo zato i treba slušati neposredne korisnike kada predlažu šta im treba, pa onda planirati nabavke iz više puta i u dužem vremenskom periodu, kako namenska sredstva budu bila dostupna, a ne bacati pare na sisteme osrednjeg kvaliteta.

Poražavajuće je da najubojitije jedinice raspolažu sa svega nekoliko uređaja za osmatranje u noćnim uslovima (bukvalno jednocifrenim brojem zaduženih sistema), da specijalisti snajperizma nemaju nišane za gađanja u noćnim uslovima, a da ne govorimo tek o uređajima za taktičku komunikaciju koje pripadnici ili nabavljaju privatno, ili duže kojekakve kopije, koje možda mogu da budu dobre za airsoft gejmove...

Republika Srbija nije bogata zemlja, ali se za kvalitetne nabavke u određenom vremenskom periodu uvek može odvojiti novac. Najvažnije je da taj novac zaista bude dobro utrošen. U tom cilju, prosto moram još jednom podvući važnost da se uspostavi stvarna, neprekidna, direktna komunikacija između neposrednih korisnika, jer oni ipak najbolje znaju šta im treba, i odlučilaca koji raspolažu državnim novcem. Apsolutno podržavam da se što je više moguće opreme nabavlja od nacionalnih proizvođača, ali samo pod uslovom da ta oprema zadovoljava najviše standarde, što često nije bio slučaj u realizovanim nabavkama. Proizvođačima se moraju postaviti strogi standardi i rokovi u kojima imaju da isporuče opremu koja zaista odgovara standardima specijalnih jedinica, a opremu (npr. uniforme koje se iscepaju posle nekoliko oblačenja, nosače ploča koji deru vratove i dave pripadnike oštrim i krutim ivicama) vraćati i tražiti nove isporuke. Nije nikakva mudrost napraviti kvalitetnu opremu, za to samo treba da postoji istinska volja!

Primer nelogične nabavke. : specijalne-jedinice.com

Završiću sa preporukom koja se u inostranstvu praktikuje godinama unazad i pokazuje se sjajno. Naime, samim pripadnicima se omogućava da od sopstvenih primanja kupuju opremu od dobavljača, po pristupačnijim cenama. Iz iskustva mogu reći da bi mnogi pripadnici ovo vrlo rado prihvatili — da im, se na primer, omogući da kupuju uniforme, čizme, nosače ploča, šlemove i dr, po sniženim cenama, a da im zbog toga niko od starešina ne pravi problem. Jedino što bi trebalo da ispoštuju jesu formacijski standardi koji su unapred propisani za svaku jedinicu, npr. da taktička uniforma, ili nosač ploča budu u crnoj ili SMB, ili propisanoj maskirnoj šari, a ne nekoj proizvoljnoj, izboru pripadnika.

Na kraju, zaključio bih da je Projekat „5000” izuzetno složen, logistički zahtevan, skup, dugoročan, ali sigurno izvodljiv. Ukoliko se isplanira i realizuje valjano, sigurno da će imati pozitivnog uticaja na bezbednost Republike Srbije i njenih građana. Da bi se stvorio zaista kvalitetan, savremen specijalac, potrebno je vreme, mnogo rada i još više novca, prečice i preskakanja u ovom procesu se plaćaju životima! Iako deluje zahtevno, komplikovano, ovaj proces se u realizaciji višestruko može pojednostaviti — slušajući ljude od iskustva i dozvoljavajući im da svojim savetima oblikuju procese selekcije, obučavanja i opremanja. Na političkim odlučiocima je da za sve to pronalaze novac.

• SPECIJALNE JEDINICE
• VOJSKA SRBIJE
• PROJEKAT 5000

Tekst je autorsko delo stručnog saradnika Operatera. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.