Demonstracija brzog izvlačenja ranjenika pomoću sajle. : specijalne-jedinice.com

Obuka se, prema prirodi i svrsi aktivnosti koje se izvode, može podeliti na selektivnu obuku i redovnu obuku gotovih snaga. Osnovna svrha selektivne obuke jeste provera psihofizičkih sposobnosti prijavljenih kandidata za radno mesto operativca pri odnosnoj jedinici i izvodi se radi selekcije najboljih pojedinaca među prijavljenima, koji bi potom, ukoliko zadovolje sve postavljene uslove bili primljeni u odnosnu jedinicu. Zavisno od sadržine selektivne obuke, kandidati često mogu izučavati i određene segmente tzv. osnovne obuke koja podrazumeva više oblasti poput vatrene obuke, specijalne fizičke obuke, taktičke medicine i tome slično. Ipak, najveći obim aktivnosti u okviru selektivne obuke odnosi se na psihofizičke provere kandidata, osmišljene da intenzivno testiraju volju kandidata da postanu pripadnici elitne jedinice. Redovna obuka gotovih snaga odnosi se na aktivnosti koje izvode aktivni pripadnici konkretne jedinice. Specifično za ovu vrstu obuke je da se izvodi neprekidno i u svim terensko-klimatskim uslovima, a moguće je razlikovati osnovnu i specijalističku obuku gotovih snaga.

Sadržina obuke definisana je planom i programom obuke koji se izvodi u konkretnoj jedinici, dok su plan i program direktno zavisni od namene konkretne jedinice. Plan i program aktivnosti treba da budu određeni tako da omoguće optimizaciju znanja i veština operativaca potrebnih za efikasno izvršavanje namenskih aktivnosti. Osnovna obuka gotovih snaga podrazumeva aktivnosti koje izvode svi aktivni pripadnici konkretne jedinice. Bez obzira na prethodni nivo obučenosti novog pripadnika, elementi osnovne obuke se uvežbavaju i izučavaju bez izuzetaka, a po standardima konkretne jedinice. Glavni cilj aktivnosti osnovne obuke gotovih snaga je osposobljavanje celokupnog operativnog kadra za izvršavanje osnovnih namenskih aktivnosti.

Imajući u vidu da su elitne vojne i policijske jedinice namenjene za izvršavanje najsloženijih taktičkih zadataka iz domena vojne i policijske nadležnosti, priroda ovih aktivnosti vrlo često zahteva i specijalizaciju operativaca u određenoj oblasti kao što su padobranstvo, alpinizam, snajperizam, neposredna zaštita i dr.

Upravo aktivnosti iz ovih oblasti izučavaju se, po pravilu, u okviru tzv. specijalističke obuke. Za ovu vrstu obuke karakteristično je da se, po pravilu, planira i izvodi za manji broj pripadnika u okviru konkretne jedinice, najčešće na nivou grupe, voda ili tima. Specijalistička obuka po pravilu iziskuje značajnija novčana sredstva, što može biti ograničavajući faktor za mnoge jedinice operativne u siromašnijim državama. Ne treba gubiti iz vida da definisana namena konkretne jedinice umnogome oblikuje obuku koja se izvodi u konkretnoj jedinici. Tako, primera radi, vojna jedinica padobranaca elemente padobranske obuke izvodi u okviru osnovne obuke, dok specijalistička obuka podrazumeva izučavanje izuzetno složenih skokova u svim uslovima, poput HALO^[1] skokova u kojima specijalista po iskakanju iz vazduhoplova određeni interval provodi u slobodnom padu, a otvaranje padobrana realizuje se na visinama znatno nižim od visine skoka. Slično tome, jedinice namenjene za zadatke i poslove neposredne zaštite određenih lica i objekata obuku iz ove oblasti takođe realizuju u okviru osnovne obuke.

Planovi i programi obuka elitnih jedinica za specijalne namene uglavnom podrazumevaju aktivnosti koje se mogu podeliti na obuku koja se izvodi samostalno, tj. unutar konkretne jedinice, zatim aktivnosti koje se realizuju u saradnji sa drugim organizacionim jedinicama policije i vojske iste ili slične namene iste nacionalne države, kao i aktivnosti koje se realizuju sa kolegama iz jedinica iz inostranstva. U ovom poslednjem slučaju, najčešće su u pitanju nacionalne države sa kojima se održavaju prijateljski politički odnosi, a vežbovne aktivnosti realizuju se na osnovu potpisanih političkih sporazuma.

ELEMENT OBUKE

Obuka koja se izvodi samostalno, odnosno u saradnji sa drugim organizacionim jedinicama podrazumeva kurseve, seminare, ali i taktičke i taktičko-pokazne vežbe. Naravno, vrlo često se taktičke, odnosno taktičko-pokazne vežbe izvode i u okviru kurseva i seminara, često na samom kraju, kao jedna vrsta provere u kojoj meri su izučavanje radnje usvojene. Kada je reč o taktičkim i taktičko-pokaznim vežbama suštinska razlika nije toliko značajna, a odnosi se na okolnost da li je konkretna vežbovna aktivnost „otvorenog“ tipa, u smislu da li se realizuje u prisustvu zainteresovanih posetilaca i gostiju. Stoga, taktičke vežbe predstavljale bi one aktivnosti „zatvorenog“ tipa koje se izvode u procesu obučavanja, primera radi, rešavanje taktičkih zadataka koje zadaje instruktor operativcima na terenu ili uređenom strelištu, dok bi taktičko-pokazne vežbe predstavljale one aktivnosti koje se izvode kao demonstracija za prisutne starešine, rukovodioce, građane i druge posetioce. Specifično za ove vežbe je što njihova realizacija nema za cilj izučavanje određenih znanja i veština, već proveru u kojoj meri su usvojene i uvežbane od strane operativaca.

Značaj aktivnosti ove vrste je sigurno veliki, jer omogućavaju da se u uslovima približnim realnim proveri taktika postupanja i nivo obučenosti angažovanih pripadnika. Osnovni nedostatak ovih aktivnosti upravo se odnosi na činjenicu da to nisu realne situacije, da pretnje nisu realne, samim tim da ne mogu pripadnike spremiti za suočavanje sa realnim pretnjama u borbenim uslovima. Tačno je da između realnih borbenih situacija i vežbovnih aktivnosti uvek postoji raskorak u smislu realnosti, ali izvođenje taktičkih vežbi trenutno predstavlja jednu od najboljih metoda provera nivoa obučenosti pripadnika, čije je izvođenje opravdano. Dodatno, karakter operativaca se ne oblikuje isključivo i izvođenjem taktičkih vežbi. Proces stvaranja specijalca je dug i podrazumeva širok spektar aktivnosti koje bi trebalo da u realnoj situaciji omoguće pripadnicima da radeći samostalno, a najčešće u grupi, ili timu, ostvare prednost nad pretnjom i efikasno reše kriznu situaciju. Primera radi, ogroman značaj u procesu obuke specijalaca imaju i prethodna iskustva iz borbenih dejstava, te je neobično važno da se znanja i iskustva iskusnijih operativaca valjano implementiraju u planove i programe obuka, obraćajući takođe i posebnu pažnju na to u radu sa mlađim pripadnicima.

Taktičke vežbe se mogu izvoditi sa ubojitim borbenim sredstvima, odnosno manevarskim, vežbovnim. Složenije i realnije aktivnosti su svakako one koje se izvode upotrebom UBS, gde posebnu pažnju treba obratiti na bezbednost učesnika vežbe i na bezbednost eventualnih gledalaca.

Od vežbovnih sredstava, treba istaći značaj trenažne municije „Simunition“, koja omogućava operativcima da montiranjem posebnih konverzija na oružja upotrebljavaju ovu neubojitu municiju, te tako gađaju jedni druge uz realan trzaj oružja, bez opasnosti od ozbiljnijeg povređivanja. U pitanju je skraćeni metak, sa plastičnim zrnom punjenim neotrovnom bojom koja se rastvara u vodi. Pri udaru u tvrdu prepreku zrno ne rikošetira, već puca ostavljajući obojeni trag pogotka. Kako bi taktičke vežbe ostvarile svoj osnovni cilj, proveru nivoa obučenosti, potrebno je da definisani scenario sadrži taktičke supozicije koje se u realnim situacijama mogu očekivati. Ovo podrazumeva upotrebu opreme koja je na zaduženju u konkretnoj jedinici, sa kojom operativci već rade, ali i upotrebu ostalih resursa, poput različitih prevoznih sredstava, objekata i tome slično, sa kojima se pripadnici u realnim situacijama mogu susresti. Primera radi, pri demonstriranju izvođenja dinamičkog upada u oteti putnički autobus najčešće se upotrebljavaju modeli vozila koja su već u upotrebi u drumskom saobraćaju. Dalje, veoma je delotvorno kada uspešno rešavanje krizne situacije zahteva koordinisan rad više entiteta na terenu, sadejstvo više grupa ili timova, odnosno praktičnu primenu više različitih veština ili specijalnih dejstava. Drugim rečima, što je realizacija konkretne vežbe teža, to će ona, po pravilu, u većoj meri proveriti nivo obučenosti angažovanih operativaca, odnosno veće su šanse za uočavanje eventualnih grešaka.

Specijalisti Odreda Žandarmerije u Aleksincu tokom taktičko-pokazne vežbe. : specijalne-jedinice.com

Treba istaći i to da se taktičko-pokazne vežbe, po pravilu, prilagođavaju neposrednom okruženju u kojem se izvode. Stoga taktika postupanja pripadnika može odstupati od one koju bi izveli u realnim uslovima, a razlozi tome mogu biti veoma različiti, poput potrebe atraktivnosti prikaza, posebno ukoliko su pri realizaciji vežbe prisutni i predstavnici medija. Dalje, prisutnost dece u neposrednoj blizini je naročita okolnost koja ograničava upotrebu pirotehničkih i drugih sredstava, posebno upotrebu vatrenog oružja, kako najmlađi ne bi bili preterano izloženi buci i stresu. Na kraju, pojedini segmenti taktike postupanja treba i da ostanu tajni, jer demonstracije mogu posmatrati i oni kojima je upravo cilj narušavanje bezbednosti građanja i njihove imovine. Planiranje i rukovođenje realizacijom konkretne vežbovne aktivnosti poverava se, po pravilu, najiskusnijim oficirima konkretne jedinice. Njihov zadatak je da osmisle i isplaniraju scenario koji će zadovoljiti osnovni cilj ove vrste aktivnosti, te da rukovode svim pripremnim fazama, odnosno samom realizacijom. Uobičajena je praksa da se izvođenje vežbovnih aktivnosti snima upotrebom različitih uređaja, poput televizijskih i tzv. „akcionih“ video kamera, ali i upotrebom dronova koji su u poslednje vreme vrlo popularni. Manje „akcione“ kamere operativci mogu montirati na kacige ili šlemove, odnosno oružje ili prsluk koji upotrebljavaju, dok se upotrebom dronova dobijaju snimci iz „ptičje“ perspektive. Ovi video snimci su vrlo korisni za potonju analizu taktike postupanja, te se mogu iskoristiti i u procesu obuke kao primer dobrog postupanja, odnosno za objašnjavanje učinjenih propusta i tome slično.

Pri izvođenju združenih taktičkih vežbi, tj. aktivnosti koje se realizuju u saradnji sa operativcima drugih organizacionih jedinica iz zemlje i inostranstva, posebna pažnja obraća se na komunikaciju i koordinaciju aktivnosti, što je izuzezno značajno jer moderni bezbednosni izazovi vrlo često zahtevaju združeni rad više službi iz iste, ili više nacionalnih država. Dodatno, izvođenjem ovih aktivnosti jača se i poverenje između pripadnika različitih jedinica i službi, što je jedna od pretpostavki efikasnijeg odgovora u slučaju zajedničkog angažovanja.

Na kraju, iako nisu jednake realnim borbenim situacijama, ne može se osporiti značaj taktičkih vežbi u procesu obuke, jer trenutno predstavljaju jednu od najboljih metoda da se na racionalan način proveri nivo obučenosti gotovih snaga. Današnji nivo tehnološkog razvoja omogućio je i kreiranje virtuelne stvarnosti, čije će se karakteristike samo unapređivati ubuduće. Naravno, očekuje se i šira primena u procesu obučavanja operativaca, dok će iskustva iz upotrebe odrediti da li će VR postati nova najbolja metoda za proveru nivoa obučenosti pripadnika elitnih jedinica.

[1] Eng. High Attitude Low Opening.

Tekst je autorsko delo stručnog saradnika Operatera. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.