„Da bi angažovani kapaciteti u praksi mogli da efektivno realizuju poverene zadatke oni, pre svega, moraju biti valjano upotrebljeni”. : specijalne-jedinice.com

Od efektivnosti sakupljanja hrane, dostupnosti vode, kvaliteta skloništa, zavisio je opstanak prastarih ljudskih zajednica. Dodatno, zahvaljujući afilijativnoj prirodi, praljudi su relativno brzo shvatili da je opstanak znatno lakši u grupi: da kao grupa mogu sakupiti više resursa, napraviti bolje sklonište, bolje se braniti od svakojakih nedaća i napadača i dr. Razvijanjem svesti, znanja i veština, gomilali su se i resursi, da bi u jednom momentu premašili osnovne potrebe zajednice. Članovi zajednice su sakupljena dobra delili prema njima znanim kriterijumima, a ono što bi im preteklo su čuvali, ili koristili za razmenu. Na tom stepenu razvoja, postalo je veoma važno obezbediti svoja dobra. Potrebu za obezbeđenjem osećao je svaki pojedinac, ali i sama zajednica, jer je akumulacijom resursa mogla postati i objekat napada druge zajednice^[1]. Podela resursa, istorijski posmatrano, uzrokovala je još jednu, po mišljenju autora ovog rada, za razvoj svesti o bezbednosti kao prirodne potrebe, značajnu činjenicu: klasnu diferencijaciju. Mudriji pojedinci, vičniji razmeni, uspevali su da za sebe prisvajaju kvalitetnija dobra, veće količine dobara — da se bogate. Njihovo materijalno bogatstvo je tako postalo jedan od krucijalnih uslova njihovog klasnog uzdizanja do vladajuće klase. Oni inteligentniji su, vremenom, uvideli genijalnost povezivanja njihove ličnosti, a potom i njihovog potomstva, kao i posebnog, privilegovanog položaja u zajednicama sa različitim totemima^[2], pa i božanstvima, dajući tako svojoj poziciji i dinastiji potreban autoritet za vladanje društvenom zajednicom.

Usložnjavanjem društvenih odnosa, vladaocima je postalo jasno da njihove ličnosti, privilegije, materijalna bogatstva i dr, moraju dobiti i „ovozemaljsko”, fizičko obezbeđenje, najčešće u vidu istaknutih, elitnih ratnika zajednice, organizovanih u telesnu gardu vladara, ili istaknutog, ali manje moćnog pojedinca iz vladajuće klase. Ove istaknute pojedince takođe je iznedrila ljudska priroda, jer, kako je to upečatljivo istakao prof. dr Dragan Kolev: „Istorija čoveka je istorija ratovanja, hteli mi to da priznamo, ili ne”. Njihove ratničke veštine su istovremeno ulivale sigurnost onima kojima su se, vrlo često, svečano zaklinjali na vernost, kao i bojazan, strahopoštovanje onoj većini kojom se vladalo u konkretnoj zajednici. Takođe, upravljačima je postalo kristalno jasno da je za njih mnogo korisnije da te vrsne pojedince imaju „na svojoj straniˮ, kao svoje pristalice i sluge, a ne protivnike.

Pojava država, usložnjavanje društveno-političkih odnosa na unutrašnjem i međunarodnom planu, samo su neki od faktora koji su dodatno pojačavali potrebu obezbeđivanja i zajednica i članova vladajućih klasa, na čelu sa vladarima.

Tako je, primera radi, Aleksandar Makedonski imao svoje elitne prijatelje, ili pratioce, vrsne konjanike koji su činili njegovu gardu, rimski carevi i imperatori su se uzdali u, često prevrtljive, pretorijanske kohorte, Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić držao je svojih 300 gorostasnih oklopnika, na čelu sa vitezom Palmanom Brahtom, turski sultani imali su janjičare, solake, pejike itd. Primera se može navesti mnoštvo, bilo gde u svetu.

Međutim, istorija je pokazala da je odnos između vladara i njegove garde — ili najelitnijih vojničkih formacija — izuzetno promenljiv, često buran. Mnoštvo je primera iz kojih danas učimo da su upravo ti najelitniji ratnici, svesni svoje moći i činjenice da im se malo ko objektivno može i sme suprotstaviti, vrlo često bili i inicijatori prevrata, onda kada pojedinci kojima su se zakleli na vernost nisu više služili njihovim interesima. Sledstveno tome, vladari i istaknuti pojedinci morali su razvijati i efikasne mehanizme (samo)obezbeđenja i kontrole ovih formacija.

Upravo navedene činjenice iz ovog skromnog, ad hoc istorijskog pregleda razvoja elitnih ratničkih formacija biće utkane i u organizaciju modernih jedinica za specijalne namene, u okviru modernih sistema nacionalnih bezbednosti. Njihova posebna obučenost i opremljenost takođe će služiti interesima vladajuće klase, a njihova realna moć takođe neće biti shvaćena olako, već formalno ustavljena kroz posebne mehanizme demokratske i civilne kontrole.

U nastavku će biti opisani pojam, uloga i značaj policijskih, vojnih i vojno-policijskih jedinica za specijalne namene, u okviru složenog i veoma dinamičnog makrosistema kao što je bezbednosni.

DEFINISANJE POJMA SPECIJALNE JEDINICE

Razvoj sistema bezbednosti i njegovih komponenti primarno je, prema mišljenju autora ovog rada, određen kategorizacijom potreba koje su posledice aktuelnih izvora nebezbednosti — oblika ugrožavanja bezbednosti — izazova, rizika i pretnji. Idealno bi bilo kada bi sistem bio toliko ekstenzivan i napredan da bude u stanju da predviđa i uništava izvore nebezbednosti pre nastanka štetne posledice, rečju, da deluje preventivno. Ipak, istorijski posmatrano, nažalost, primećuje se skoro pravilnost da se isprva desi kakva bezbednosna anomalija, novitet, a tek potom usledi reakcija bezbednosnog sistema u cilju prilagođavanja novonastaloj činjenici ili stanju, kao i potonjeg rešanjava krize. Drugim rečima, represija je pravilo, dok je prevencija ipak izuzetak. Ovo stanje je realnost^[3] i treba ga prihvatiti, naravno uz neprekidan napor da se stanje prevagne na stranu prevencije.

Inicijalna „anomalijaˮ koja je direktno uzrokovala prilagođavanje sistema bezbednosti nacionalnih država, pre svega na evropskom kontinentu, u smislu organizovanja i razvijanja specijalnih jedinica je teroristički napad u Minhenu, u periodu 5-6. septembra 1972. godine. Osmočlana teroristička grupa, sastavljena od palestinskih militanata iz organizacije „Crni septembar” upala je u rano jutro 5. septembra u deo olimpijskog sela gde su bili smešteni izraelski sportisti, usmrtivši dvojicu sportista i uzevši ostale kao taoce. Rešavanje talačke situacije planirano je na vojnom aerodromu Firstenfeldbruk, ali je usled propusta u planiranju i neadekvatne obučenosti i opremljenosti^[4] angažovanih operativaca, akcija završena katastrofalno — svi taoci su ubijeni!

Posledice ovog događaja glasno su odjeknule u celom svetu, dok je potonja analiza jasno pokazala da sistem bezbednosti tadašnje Zapadne Nemačke jednostavno nije raspolagao kapacitetima koji bi se na operativnom i taktičkom nivou efektivno suprotstavili ovoj, do tada nepoznatoj anomaliji.

Uvidevši opasnost kriminalnih aktivnosti ove vrste, mnogi sistemi bezbednosti počinju sa organizovanjem i razvijanjem kapaciteta čija bi osnovna namena bila suprotstavljanje upravo najsloženijim, najopasnijim pretnjama po bezbednost, shvatanu tada u skladu sa tradicionalističkim^[5] pristupom.

Za prostor bivše Jugoslavije od posebnog značaja bili su i događaji na planini Raduša 1972. godine, kada je, uz dužno poštovanje učesnicima — stradalima i preživelima — u neadekvatno isplaniranoj i izvedenoj vojno-policijskoj operaciji „Feniks” uništena ustaška bugojanska teroristička grupa. Politički odlučioci tadašnje SFRJ uvideli su potrebu za organizovanjem jedinica za specijalna dejstva, pa se pristupilo njihovom ustrojavanju na saveznom i republičkim nivoima. Tako je, primera radi, 18. decembra 1978. godine organizovana Jedinica milicije za specijalna dejstva^[6], u okviru srpskog republičkog SUP^[7], preteča današnje SAJ MUP Republike Srbije.

Specijalne jedinice se, uopšteno, mogu definisati kao manje taktičke jedinice, sastavljene od posebno obučenog i opremljenog operativnog kadra, relativno samostalne u radu, namenjene za izvršavanje najsloženijih taktičkih zadataka iz nadležnosti državne institucije, najčešće ministarstva^[8], u okviru koje su ustrojene.

Među samoproklamovanim ekspertima i (kvazi)novinarima vlada pomalo bespotrebna rasprava u vezi sa preciznim pojmovnim određenjem jedinica ovog tipa. Mnogi pokušavaju da izgrade profesionalni autoritet nesvrsishodnim raspravama u vezi sa pravilnim nazivom ovakvih formacija, pa se u literaturi i svakodnevnoj komunikaciji mogu sresti nazivi specijalne snage, jedinice za specijalne namene, jedinice za specijalne operacije, jedinice za specijalna dejstva i sl. Na ruskom govornom području u upotrebi najpopularniji je uopšten naziv specnaz, kojim se označavaju i policijske i vojne elitne jedinice, a koji bi u prevodu najpribližnije označavao specijalne snage, shvaćene ekstenzivno. Pristalice NATO terminologije, vrlo često upotrebljavaju izraze special forces, kao i special operation forces (snage za specijalne operacije) za vojne formacije, dok se za policijske često upotrebljava akronim SWAT (eng. Special Weapons And Tactics), special task unit, special action unit itd.

Naziv specijalne jedinice, istina, nije najprecizniji, ali čini se najmanje loš. Dodatno, s obzirom na činjenicu da pozitivnopravni akti^[9] u pravnom sistemu Republike Srbije upotrebljavaju naziv specijalne jedinice, taj naziv će biti korišćen i za potrebe ovog rada.

ULOGA I ZNAČAJ SPECIJALNIH JEDINICA

Sistemi bezbednosti, kao što je pomenuto, predstavljaju izuzetno složene i dinamične organizacije, sastavljene od mnoštva funkcionalno povezanih elemenata. S tim u vezi „strukturu sistema nacionalne bezbednosti čine institucije i organi države koji upravljaju, planiraju, organizuju, usklađuju i ostvaruju propisane mere i aktivnosti u sistemu bezbednostiˮ^[9A], pa je, samim tim, struktura sistema „sastavljena iz njegovog institucionalnog, funkcionalnog i normativnog dela”^[9B]. Za potrebe ovog rada posebno je značajan institucionalni element, sa svojim upravljačkim i izvršnim delovima, iz razloga što su specijalne jedinice deo izvršnog aparata koji je „u funkciji izvršne i sudske vlastiˮ^[9C], sprovodeći zakone, naredbe i odluke najviših organa političke i zakonodavne vlasti.

Suprotstavljanje ili borba protiv oblika ugrožavanja bezbednosti na taktičkom nivou predstavlja najniži, najneposredniji nivo reagovanja koji se, po pravilu, poverava posebno obučenim pripadnicima elitnih jedinica. : specijalne-jedinice.com

Policijske, vojno-policijske i vojne specijalne jedinice, prema mišljenju autora ovog rada, predstavljaju najubojitiji element izvršnog dela sistema bezbednosti, koji se najopasnijim izvorima nebezbednosti direktno suprotstavlja na taktičkom nivou, „na terenu”. Ovo je upravo posledica niza specifičnosti ovih formacija: kao formacijski manje jedinice su, po pravilu, izrazito mobilne, što je pretpostavka relativno brzog odgovora na konkretnu krizu, dok su posebna obučenost, opremljenost i visok moral kadra pretpostavke njihove pouzdanosti i odlučnosti u realizaciji taktički najsloženijih zadataka. Dodatno, kompaktnost kadra, raspolaganje specijalističkim znanjima, veštinama i resursima daje ovim formacijama i određenu meru samostalnosti na terenu i improvizacije u delanju, što je veoma važno, imajući u vidu da se moderne krizne situacije mogu vrlo brzo menjati, te je katkad potrebno prilagođavanje „u hoduˮ.

Ipak, da bi angažovani kapaciteti u praksi mogli da efektivno realizuju poverene zadatke oni, pre svega, moraju biti valjano upotrebljeni. Drugim rečima, aktivirane snage moraju biti upotrebljene u skladu sa definisanom namenom, tj. u skladu sa onim za šta su obučene i opremljene. Nije teško zaključiti da je nenamenska upotreba ne samo neefikasna, nego i veoma opasna^[10]. Upravo ovde do izražaja dolaze upravljačke sposobnosti, kako rukovodilaca pri specijalnim jedinicama, tako i političkih odlučilaca na osnovu čijih saglasnosti i odluka se aktiviraju jedinice ove vrste^[11].

Sadržina ovog rada je do sada rezonovala specijalne jedinice kao zaseban element sistema bezbednosti. Međutim, za pravilno razumevanje njihove uloge i značaja, neophodno je staviti ih i u širi kontekst, te razmotriti i odnose sa drugim elementima sistema, jer sistem može valjano da funkcioniše i figurira kao samodovoljan, samo ako svi njegovi elementi funkcionišu sinergijski.

Efektivno suprotstavljanje bilo kom obliku ugrožavanja bezbednosti na taktičkom nivou podrazumeva, pre svega, kvalitetnu operativnu potporu.

Bez pouzdanih obaveštenja, pravovremeno prikupljenih, ispravno obrađenih podataka i pravovremeno i precizno prosleđenih informacija, ili planski plasiranih, uverljivih dezinformacija, taktičko suprotstavljanje je „slepo” i samim tim, znatno opasnije, možda čak i taktički neopravdano, neracionalno.

Drugim rečima, kada god to okolnosti slučaja dozvoljavaju, bilo kojoj intervenciji ili njenoj fazi treba da prethodi obaveštajni rad na terenu. Upravo zato je veoma važno da između obaveštajno-bezbednosnih i taktičko-izvršnih elemenata sistema postoji što bolja kooperacija, zasnovana, pre svega, na načelima saradnje, koordinacije, profesionalizma i dr.^[12] Prikupljanjem podataka i njihovim optimalnim distribuiranjem prema neposrednim izvršiocima stvara se jedno povoljno okruženje u kojem posebno obučeni i opremljeni specijalisti osetno lakše mogu ostvariti prednost u odnosu na neprijatelja.

Piramidalni prikaz najznačajnijih elemenata bezbednosnog sistema. : autor rada

U ilustraciji je predstavljen znatno uprošćen prikaz strukture nacionalnog sitema bezbednosti, samo sa najznačajnijim elementima, prema mišljenju autora. Osnovu sistema čine obaveštajno-bezbednosne strukture, iz razloga što autor ovog rada smatra da je informacija danas najznačajniji resurs u ostvarivanju efektivne zaštite vitalnih interesa društveno-političkog entiteta. Starim Rimljanima dugujemo izreku da pobeda voli pripremu (lat. amat victoria curam), dok je Sun Cu (oko 544-496. pne) u svom delu „Umeće ratovanjaˮ savetovao da protivnika treba pobediti bez borbe, a da je to moguće samo uz valjanu pripremu. Daljim tehnološkim napretkom i razvijanjem procesa globalizacije, informacije će samo dobijati na značaju, što će svakako uvećavati i značaj i uticaj i obaveštajnih i kontraobaveštajnih delatnosti.

Vladajuća klasa je, prema autorskoj ilustraciji, stavljena na drugo mesto. Naime, iako vladajuća klasa direktno, a po pravilu i odlučujuće, utiče na kreiranje sveukupne, samim tim i bezbednosne politike, politički odlučioci se i te kako oslanjaju na informacije koje im distribuiraju upravo obaveštajno-bezbednosne strukture, koje su uvek na izvoru informacija. Drugim rečima, od diskrecione procene obaveštajno-bezbednosnih rukovodilaca zavisi koje informacije, kada i u kojoj formi će biti „puštene u etar”, što im objektivno daje ogromnu moć.

Naredni strukturni element je vojne prirode. Naime, oružane snage su, po pravilu, primarno namenjene za odbranu od spoljnih oružanih pretnji, dok je angažovanje vojnih kapaciteta na unutrašnjem planu, u smislu suprotstavljanja unutrašnjim oblicima ugrožavanja bezbednosti, relativno retko u praksi, bar kada se uporedi sa policijskim angažovanjima. Ovakav stav zauzima i Ustav Republike Srbije od 2006. („Službeni glasnik RS”, br. 98/2006), kao i Zakon o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS”, br. 116/2007, 88/2009, 101/2010 — dr. zakon, 10/2015, 88/2015 — odluka US i 36/2018), prema kojem je Vojska Srbije „organizovana oružana snaga koja brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sileˮ^[13]. Naravno, vojni kapaciteti se, po potrebi mogu angažovati i na unutrašnjem planu, samostalno (na primer, u slučaju kriznih situacija u vezi sa vojnim objektima), ili kao pomoć državnom organu ili organizaciji „radi zaštite života i bezbednosti ljudi i imovine, zaštite životne sredine ili iz drugih razloga utvrđenih zakonom”^[14].

Na vrhu ove ad hoc piramidalne strukture sistema nacionalne bezbednosti su, prema mišljenju autora ovog rada, policijske snage, na čelu sa policijskim i vojno-policijskim specijalnim jedinicama kao najubojitijim elementima. Razlog tome je što su policijske snage, za razliku od vojnih, primarno fokusirane na suprotstavljanje izvorima nebezbednosti na unutrašnjem planu.

Figurativnu poziciju „vrha kopljaˮ koju zauzimaju policijske specijalne jedinice treba uslovno shvatiti. Naime, kao što i dobar rezultat pri bacanju koplja u dalj zavisi od sinergijske pripreme i rada celog tela, počev od položaja stopala, nogu, leđa, ruku i sl, tako i efikasnost ovih formacija direktno zavisi od kvaliteta odnosa sa drugim elementima strukture.

Uvežbavanje zajedničkog odgovora na kriznu situaciju — specijalisti SAJ i 72. brSO tokom prikaza „Odgovor 2021”. : specijalne-jedinice.com

Imajući u vidu prethodna razmatranja, nameće se pitanje mogućnosti i opravdanosti upotrebe specijalnih jedinica za izvođenje obaveštajnih, kontraobaveštajnih i subverzivnih aktivnosti. Ukoliko se prisetimo osnovnih karakteristika ovih formacija, ne bi trebalo da bude teško zaključiti da su specijalne jedinice idealne^[15] za izvođenje subverzivnih aktivnosti, posebno na teritoriji pod neprijateljevom kontrolom^[16].

Međutim, kada su u pitanju obaveštajne i kontraobaveštajne aktivnosti, objektivne mogućnosti ovih jedinica su značajno ograničene. Nije retko da se pri ovim formacijama organizuju grupe za realizaciju ovih aktivnosti, ali kao kadrovski izrazito malobrojne^[17] i često oskudne u materijalnim resursima, fokusiraju se samo na deo namenskih zadataka svoje jedinice, ili se angažuju u pripremi realizacije konkretne intervencije, dakle, vrlo često nisu sistematične, niti konstantne u radu. Pored toga, priroda ovih aktivnosti zahteva znatno drugačiji psihološki profil operativca, drugačije taktičko razmišljanje i taktičku inteligenciju, često izrazito suptilno i tajno delanje, što skupa višestruko sužava grupu specijalaca kojima se mogu poveriti ove aktivnosti. Sledstveno tome, racionalno je da se u praksi ove formacije oslanjaju na spoljašnju podršku — onu koju obezbeđuju bezbednosno-obaveštajne službe matične zemlje. Na kraju ovog razmatranja, značajno je još napomenuti da su i u realizaciji obaveštajnih i kontraobaveštajnih aktivnosti kapaciteti jedinica vojnih ministarstava, po pravilu, veći.

Kapaciteti specijalnih jedinica su, po pravilu, usmereni na rešavanje najsloženijih taktičkih akcija i/ili operacija, posebno na borbu protiv terorizma (podrazumevajući ovde protivterorizam i antiterorizam kao dve zasebne, ali povezane oblasti), organizovanog kriminaliteta i s tim u vezi rešavanje talačkih situacija, visokorizičnih^[18] hapšenja osumnjičenih lica. Neretko se posebno obučeni operativci ovih jedinica upućuju na zadatke i poslove neposredne fizičke zaštite određenih lica (na primer, specijalisti Bataljona vojne policije s/n „Kobre” obezbeđuju predsednika republike) i objekata od posebnog značaja, a njihova posebna obučenost, opremljenost i profesionalizam se efektivno mogu iskoristiti i u pružanju stručne asistencije drugim organizacionim, taktičkim formacijama (na primer, pri izvođenju obuke, ili izvođenju zajedničkih dejstava), odnosno pri spasavanju građana i imovine u slučaju elementarnih nepogoda.

Dakle, angažovanje ovako značajnih kapaciteta mora biti zasnovano, pre svega, na ustavnosti i zakonitosti, bezbednosnoj kulturi i valjanoj proceni za svaki konkretan slučaj^[19] političkih rukovodilaca (najčešće resorni ministar, ređe šef države, premijer i dr) i profesionalaca (komandant ili zamenik konkretne jedinice, direktnor policije, načelnik generalštaba i dr) koji učestvuju u procesu angažovanja. Samo ovakvim pristupom u rešanjavu krizne situacije se za neposredne izvršioce od početka kreira jedno relativno povoljno, očekivano okruženje, u kojem oni mogu da dejstvuju samouvereno, organizovano i efikasno, rečju — da rade ono za šta su obučeni.

POLOŽAJ SPECIJALNIH JEDINICA U BEZBEDNOSNOM SISTEMU SRBIJE

Trenutno operativne specijalne jedinice u sistemu bezbednosti Republike Srbije su: Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) MUP R. Srbije, Specijalna brigada Vojske Srbije i Bataljon vojne policije specijalne namene „Kobreˮ. Iako je u javnosti rašireno uverenje da je i Žandarmerija MUP specijalna jedinica, Zakon o policiji je tretira kao posebnu jedinicu pri Direkciji policije (član 22. stav 4). Ipak, sistematizacija ove visokooperativne vojno-policijske jedinice podrazumeva i specijalističku komponentu – Ronilačku jedinicu, smeštenu u Beogradu, kao i specijalističke jedinice (SPJ), ustrojene pri svakom od četiri odreda Žandarmerije. S obzirom na status utvrđen Zakonom o policiji, ove komponente ipak neće biti detaljnije razmatrane u ovom radu.

SAJ je „visokoprofesionalna, samostalna organizaciona jedinica u okviru Direkcije policije Ministarstva unutrašnjih poslova”^[19A], smeštena u bazi „13. maj”, u Beogradu, organizovana „po uzoru na savremene antiterorističke jedinice u svetu, a na osnovu analiza potreba nacionalnog bezbednosnog sistemaˮ^[19B]. Radi se, dakle, o klasičnoj policijskoj, antiterorističkoj jedinici, koja u svom operativnom kadru okuplja najobučenije profesionalce u zemlji, različitih specijalnosti. Ugled srpske SAJ može se potvrditi i činjenicom da godinama unazad ostvaruje profesionalnu saradnju sa nekim od najprestižnijih jedinica u Evropi i svetu: italijanskom NOCS (ita. Nucleo Operativo Centrale di Sicurezza), austrijskom EKO Cobra (nem. Einsatzkommando Cobra), francuskom RAID (fra. Recherche, Assistance, Intervention, Dissuasion), kao i američkim SEAL^[20] timovima.

Specijalna brigada Vojske Srbije oformljena je 29. septembra 2006. godine, preformiranjem i objedinjavanjem 72. specijalne brigade, 63. padobranske brigade, pripadnika 82. pomorskog centra (koji su nakon prestanka postojana Državne zajednice SCG prešli u Srbiju), kao i dela pripadnika tadašnjeg Protivterorističkog odreda „Kobre”. Kapaciteti brigade smešteni su u kasarni „Rastko Nemanjićˮ, u Pančevu, odnosno „Aerodromu”, u Nišu. Elitna brigada je, trenutno, vojna formacija koja je, pored ostalog, najpribližnija modernom shvatanju pojma jedinice za specijalne operacije (eng. special operation forces). Zahvaljujući specifičnoj organizaciji, kadru i opremi, može se upotrebiti i za dejstva u dubini neprijateljeve teritorije. Elitnoj jedinici je konačno (prim. aut) promenjen status, pa je od 2. aprila 2019. godine direktno podređena načelniku Generalštaba Vojske Srbije, a na osnovu smernica trenutnog predsednika republike i vrhovnog komandanta „kako bi se povećala brzina reagovanja i pojednostavila linija komandovanja najelitnije brigade Vojske Srbije”^[21].

Bataljon vojne policije specijalne namene „Kobreˮ je elitna vojna, protivteroristička (PT) formacija sa najdužom tradicijom u sistemu nacionalne bezbednosti Republike Srbije, namenjena za borbu protiv terorizma u svim uslovima, obezbeđivanje najviših vojnih (npr. načelnik Generalštaba VS) i državnih rukovodilaca, vojnih objekata od posebnog značaja, dokumenata, opreme i naoružanja, kao i za ostale vojnopolicijske zadatke definisane Zakonom o Vojsci Srbije (član 53-53v). Jedinica je smeštena u kasarni „Vasa Čarapić”, u Beogradu. O dugoj i slavnoj tradiciji jedinice govori i činjenica da su od osnivanja do danas „Kobreˮ obavljale službene dužnosti u preko pedeset zemalja sveta, Rusiji, Kini, SAD, Iraku, Turskoj, Nigeriji, Kipru, Somaliji i dr.

ZAKLJUČAK

Imajući u vidu da su „poslednju deceniju prošlog i početak ovog veka obeležila nova bezbednosna kretanja u svetu”^[22], sistemi nacionalnih bezbednosti nacionalnih država (posebno u Evropi) suočavaju se sa nizom novih anomalija, među kojima posebno treba istaći trenutno najmlađu — migrantsku krizu^[23].

Kada je u pitanju Republika Srbija, Strategija nacionalne bezbednosti (SNB) zaključuje da je država „još uvek suočena sa značajnim izazovima, rizicima i pretnjama koji ugrožavaju njenu bezbednostˮ^[23A], a kao osnovna pretnja bezbednosti označen je „pokušaj otcepljenja teritorije Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija”^[23B]. Priroda aktuelnih izvora nebezbednosti pred sistem nacionalne bezbednosti Republike Srbije stavlja, prema mišljenju autora ovog rada, nekoliko bitnih i hitnih poteza: usklađivanje sadržine SNB sa najnovijim promenama u globalnom, regionalnom okruženju i izvorima nebezbednosti po Srbiju, konstantno jačanje kako kapaciteta svih elemenata i struktura sistema nacionalne bezbednosti u širem i užem smislu, tako i usklađivanje i usavršavanje profesionalne saradnje, posebno između obaveštajnih i izvršnih struktura.

Policijske, vojno-policijske i vojne specijalne jedinice nesumnjivo da predstavljaju „vrh kopljaˮ sistema nacionalne bezbednosti, ali samo koplje, koliko god naoštreno bilo i zastrašujuće delovalo, malo šta samostalno može učiniti, ukoliko bacač nije zdrav, snažan i dobro pripremljen. Jedino se stvaranjem sinergijskog odnosa, harmonije između bacačevog tela, uma i koplja može ostvariti rezultat koji će bacaču doneti prednost u odnosu na protivnika.

[1] Treba primetiti da je ovde deskriptivno-beletristički u stvari data moderna definicija opšteg pojma bezbednosti, u subjektivnom i objektivnom smislu.
[2] Totemizam se, prema nekim autorima, u teoriji posmatra kao jedna od faza u razvoju animizma, tj. verovanja da u stvarima, prirodi, pa i ljudima, žive duhovi. Totemizam podrazumeva verovanje da konkretna grupa ljudi ima zajedničkog pretka, neku životinju, ređe biljku. Ta konkretna životinja, ili biljka, u stvari je zajednički totem ljudske grupe (klana), i faktor je snažnih socijalno-integrativnih funkcija među članovima istog klana. Primera radi, u staroj srpskog prehrišćanskoj religiji totem vuka je bio veoma ukorenjen.
[3] Opisano stanje direktna je posledica intenzivnog tehničkog i tehnološkog razvoja, kao i sve očiglednije globalizacije, dakle faktora koji skupa čine društvene odnose izuzetno raznovrsnim i, još značajnije, veoma promenljivim.
[4] U tom smislu, iako je akcija očekivano trebalo da se izvede u večernjim satima, što se i desilo, specijalisti snajperizma nisu raspolagali optičkim nišanima za dejstvovanje u noćnim uslovima.
[5] Karakteristično za tradicionalistički opšti pojam bezbednosti je što se, najčešće, svodi na pojam državne, nacionalne bezbednosti, u kojem je država, kao organizovani društveno-politički entitet, najznačajniji objekat bezbednosti.
[6] Jedinica je bila namenjena za rešavanje talačkih situacija, otmica u svim vrstama prevoznih i transportnih sredstava, potragu, lociranje i uništenje ubačenih diverzantsko-terorističkih grupa, realizaciju visokorizičnih hapšenja i rešavanje pobuna u republičkim zavodskim ustanovama.
[7] Sekretarijat za unutrašnje poslove.
[8] U okviru ministarstva unutrašnjih poslova operativne su, po pravilu, policijske, ređe vojno-policijske jedinice (npr. Žandarmerija MUP R. Srbije), dok su pri ministarstvu odbrane, naravno, ustrojene jedinice vojnog tipa.
[9] Na primer, u članu 22. stav 3. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS”, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018), propisuje se: „Specijalna jedinica policije je Specijalna antiteroristička jedinicaˮ.
[9A] Zoran Keković, Sistemi bezbednosti, Univerzitet u Beogradu — Fakultet bezbednosti, Beograd, 2011, str. 142.
[9B] Isto, str. 142.
[9C] Isto, str 144.
[10] U praksi skoro svaka intervencija u kojoj se angažuju kapaciteti specijalnih jedinica naravno da podrazumeva određen nivo rizika, ali opasnost je svakako veća kada je reč o nenamenskoj upotrebi.
[11] U praksi je nenamenska upotreba češće posledica nekompetentnosti, ponekad i bahatosti, političkih odlučilaca, nego rukovodilaca pri specijalnim jedinicama, iz razloga što su ovi drugi, po pravilu, iskusniji oficiri i profesionalci u svom poslu. Ovo je posebno očigledno kada je reč o kakvoj krizi koja može potencijalno imati negativne političke posledice po vladajuću klasu, te se tada insistira na što hitnijem rešavanju krize.
[12] Naravno, na ovim i drugim načelima trebalo bi u praksi da počivaju međusobni odnosi svih organizacionih jedinica bezbednosnog sistema, ali je prema mišljenju autora ovog rada važno posebno naglasiti značaj kvalitetne saradnje između bezbednosno-obaveštajnih struktura i specijalnih jedinica.
[13] Član 2. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije.
[14] Isto, član 2. stav 2.
[15] Ovo posebno važi za vojne specijalne jedinice, tzv. jedinice za specijalne operacije, kojima je to, po pravilu, primarna namena.
[16] Specijalna dejstva koja se izvode na teritoriji pod kontrolom neprijatelja nazivaju se i „crne operacije” (eng. black operations, black ops).
[17] Popunjavaju se, po pravilu, od posebno odabranih aktivnih pripadnika jedinica.
[18] Pod visokorizičnim hapšenjem se, po pravilu, podrazumeva hapšenje u vezi sa kojim se opravdano podrazumeva da će osumnjičeni pružati aktivan otpor.
[19] Šablonsko, parcijalno pristupanje rešavanju krizne situacije, ma koliko bila slična nekoj prethodnoj, veoma je, prema mišljenju autora ovog rada, neodgovorno i rizično.
[19A] Dragan Džamić, 40 godina SAJ, MUP Republike Srbije, Beograd, 2018, str. 14.
[19B] Isto, str 14.
[20] Mnogi pogrešno prevode ovaj akronim iz naziva formacije, oslovljavajući ih fokama (eng. seal). U pitanju je akronim od naziva Sea, Air and Land, u prevodu dakle „more, vazduh i kopnoˮ, označavajući tri vrste specijalnosti, odnosno da je formacija namenjena za dejstva u vodenom okruženju, dejstva iz vazduha i dejstva na kopnu.
[21] Novine u komandovanju Specijalnom brigadom, Vojska Srbije. URL (30.4.2019).
[22] Strategija nacionalne bezbednosti, Službeni glasnik RS, br. 88/2009.
[23] Prema mišljenju autora ovog rada, pomenutu anomaliju treba posmatrati kao bezbednosnu pretnju, a ne kao relativno blaže forme nebezbednosti. Ovo ne samo usled ukorenjivanja i razvijanja terorizma u Evropi, čemu smo, svakako svedoci, nego i usled pretnji po socijetalnu bezbednost, ne samo u smislu etničko-kulturnog identiteta evropskih naroda ponaosob, već i, uslovno rečeno, evropske nacije kao skupine.
[23A] Strategija nacionalne bezbednosti, nav. delo, str. 7
[23B] Isto, str. 7.

• SPECIJALNE JEDINICE
• SISTEM BEZBEDNOSTI
• SISTEM NACIONALNE BEZBEDNOSTI

Tekst je autorsko delo stručnog saradnika sajta. Tekst je u celini zaštićen autorskim pravima. Kopiranje ili preuzimanje na drugi način, bez dozvole urednika, podložno je tužbi.